Ne voljeti Švabu znači ne razumijeti se u fudbal

    Ne voljeti Švabu znači ne razumijeti se u fudbal

    Naj­ljep­ši po­klo­ni ovog svije­ta ni­su oni ko­ji mo­gu da se ku­pe u pro­dav­ni­ca­ma, ne­go uspo­me­ne ostva­re­ne sa lju­di­ma ko­je po­štuje­mo i vo­li­mo. Nje­ga sam za­vo­lio još kao dije­te. Tih go­di­na u mom Sa­ra­je­vu gle­dao sam Ivi­cu Osi­ma, di­vio se nje­go­vim dri­blin­zi­ma. Ća­le mi je o nje­mu pri­čao. Čo­vjek od re­spek­ta, ka­ko se po čar­ši­ji go­vo­ri­lo. Ta­da­šnji broj mo­jih go­di­na to ni­je raz­u­mio.

    Foto: Yugopapir

    Piše: Milorad Bjelogrlić

    Ka­da sam po­stao no­vi­nar 1986. go­di­ne shva­tio sam. Osim mi je bio je­dan od pr­vih sa­go­vor­ni­ka. Do­la­skom ku­kav­nih vre­me­na i ka­da sam mo­rao da na­pu­stim rod­ni grad, on je bio tre­ner Par­ti­za­na u Be­o­gra­du i pr­vi po­nu­dio po­moć. Ni­ka­da, ali baš ni­ka­da ni­je odbio da mi da iz­ja­vu ili in­ter­vju. Pra­tio sam ga i u lije­pim, ali i odv­rat­nim rat­nim da­ni­ma.

    Osim je ro­đen u sa­ra­jev­skom na­se­lju Hra­sno na Đur­đev­dan 6. ma­ja 1941. u si­ro­ma­šnoj po­ro­di­ci. Osku­di­ca je bi­la po­ro­dič­ni žig. To­ga se ni­ka­da ni­je sti­dio. Bi­le su to glad­ne go­di­ne, a on svijetao pri­mjer po­sle­rat­nog si­ro­tinj­stva. Otac Mi­ha­i­lo zva­ni Pu­ba, ra­dio je kao bra­var u že­lje­znič­koj ra­di­o­ni­ci i maj­ka Ka­ro­li­na su se bo­ri­li ka­ko da iz­ve­du dje­cu na put. Imao je 13 go­di­na ka­da je ostao bez ta­te.

    Ma­ma je pre­u­ze­la sve na se­be. Vas­pi­ta­la je dje­cu da bu­du ča­sni i po­šte­ni lju­di. Po­nije­li su u ži­vot če­sti­tost, vjer­nost, iskre­nost. Naj­dra­ža igrač­ka mu je bi­la lop­ta. I ško­la mu je išla od ru­ke. Od­li­čan uče­nik, a ma­te­ma­ti­ka naj­dra­ži pred­met. Za­to je oslo­bo­đen ma­tu­re. Ka­sni­je je upi­sao i fa­kul­tet, na­rav­no ma­te­ma­tič­ki. Po­čeo je sa de­vet­kom, bio sja­jan stu­dent, ali br­zo je uvi­dio da fud­bal i stu­di­je ne idu „ru­ku pod ru­ku”. Do­nio je pra­vu od­lu­ku; po­sve­tio se fud­balu, a ga­ran­to­va­no bi bio i od­li­čan pro­fe­sor da se po­sve­tio mno­že­nju, sa­bi­ra­nju, od­u­zi­ma­nju. Dijelje­nje u ma­te­ma­ti­ci je vo­lio, ali u ži­vo­tu je mr­zio po­dje­le. Od de­čač­kih da­na ko­smo­po­li­ta. Ta­kav je i ostao.

    Foto: FK Željezničar

    Imao je 14 go­di­na ka­da je sa dru­ga­rom Mi­šom Smaj­lo­vi­ćem po­čeo da tre­ni­ra fud­bal. Pr­vog de­cem­bra 1959. go­di­ne de­bi­tu­je za pr­vi tim Že­lje. Od­mah se vi­dje­lo da je reč o bi­se­ru. Ta­le­nat ko­ji se u kr­vi do­no­si na svijet. Usko­ro do­bi­ja po­ziv za re­pre­zen­ta­ci­ju. Na­iz­gled tra­pav, uspo­ren, pre­vi­sok za fud­ba­le­ra, ali to je bio sa­mo pr­vi uti­sak.

    Bi­lo je ži­vo­ta u nje­mu, ogrom­ne že­lje, zna­nja, ener­gi­je, vo­lje. Umio je da na „sal­ve­ti” nadmudri dvo­ji­cu ri­va­la. Vir­tu­oz sup­til­nog dri­blin­ga. Ka­da uzme lop­tu te­ško mu je od­u­ze­ti. Sreć­ni­ji ka­da na­mje­sti gol ne­go da bu­de strije­lac. Auten­tič­ni fud­bal­ski be­kri­ja. Vo­lio bih da pi­šem kao što je on igrao. Cije­ni­li su ga gde god se po­ja­vlji­vao. Zbog pla­ve ko­se u dje­tinj­stvu je do­bio na­di­mak „Šva­bo”. Nje­ga su no­vi­na­ri pro­zva­li „Štra­us sa Gr­ba­vi­ce”. Fud­bal u nje­go­voj iz­ved­bi je i li­čio na val­cer.

    Dok je igrao u Ju­go­sla­vi­ji no­sio je dres jed­nog klu­ba. Imao je po­zi­ve svih iz „ve­li­ke če­tvor­ke”, ali Že­lju ni­ka­da ni­je na­pu­stio. Lju­bav ni­je na pro­da­ju. No­vac ga ni­je pre­vi­še za­ni­mao.

    – Za da­na­šnje pri­li­ke to su mla­di­ma smije­šne stva­ri. Igrao sam za bo­no­ve. Do­bi­ješ bo­no­ve i hra­niš se u men­zi. Ka­da osta­ne bo­no­va on­da ku­pim ci­pe­le i ni­ko ni­je bio sreć­ni­ji od me­ne. Po­sle smo po­če­li da do­bi­ja­mo ne­ku si­ro­tinj­sku sti­pen­di­ji­cu. Od­lič­no se sjeećam ka­da sam pot­pi­sao pr­vi ugo­vor. Vrije­dio je tri in­va­lid­ske pen­zi­je, ko­li­ko je pri­ma­la mo­ja maj­ka po­sle smr­ti oca – pričao mi je Ivica Osim u vrijeme kada je u fudbal počeo da obrće ogroman novac.

    Ivica Osim kao trener

    U Fran­cu­sku je oti­šao 1971. go­di­ne. Iz ko­pač­ki je sjeo na tre­ner­sku klu­pu. U lje­to 1978. na po­ziv Ne­đe Sti­pi­ća se vra­ća u Sa­ra­je­vo i pre­u­zi­ma Že­lje­zni­čar. Kao tre­ner je od mo­ma­ka sa zon­skih li­va­da, bo­san­skih se­la i ne­ko­li­ko ta­len­to­va­nih kli­na­ca iz omla­din­ske ško­le, ukom­po­no­vao hor Že­lji­nih de­ča­ka ko­ji je ru­šio sve pred so­bom. Ozbi­ljan, am­bi­ci­o­zan, pe­dan­tan sa čvr­stim i ne­po­mir­lji­vim mo­ral­nim prin­ci­pi­ma, že­ljan uspje­ha. Imao je do­volj­no mu­dro­sti, da ne bu­de ga­zda i ti­ra­nin, ne­go al­he­mi­čar ko­ji po­štu­je ple­me­ni­ta svoj­stva fud­bal­ske igre.

    Osi­mov tim je igrao u gol, a ne „u ši­ri­nu”. Lop­ta mo­ra da ide sa­mo pre­ma go­lu, kao što krv ide u sr­ce, bi­la je nje­go­va fi­lo­zo­fi­ja. Go­di­na­ma je tim sa Gr­ba­vi­ce bio u vr­hu, ali po­slije ne­sreć­ne eli­mi­na­ci­je od Vi­de­o­to­na 1985. go­di­ne u po­lu­fi­na­lu Ku­pa UEFA ­došao je ras­pad sjaj­ne ge­ne­ra­ci­je ko­ja ni­je igra­la po pra­vi­li­ma ve­ći­ne do­ma­ćih klu­bo­va.

    – U fud­ba­lu imam dvije ne­is­pu­nje­ne že­lje. Ni­ka­da ne­ću pre­ža­li­ti po­lu­fi­na­le Ku­pa UEFA i eli­mi­na­ci­ju od Vi­de­o­to­na. Ima­li smo do­bi­je­nu utak­mi­cu, ali se­kund neo­pre­zno­sti i go­to­vo. Pro­kle­ti pe­na­li pro­tiv Ar­gen­ti­ne u Ita­li­ji. Ni­su da­li ni đa­vo ni Bog. I sa­da mi je pred oči­ma De­ji­na šan­sa u fi­ni­šu utak­mi­ce. Bi­li smo bo­lji iako smo igra­li sa igra­čem ma­nje. Uvje­ren sam da bi u po­lu­fi­na­lu po­bije­di­li Ita­li­ju – pri­čao mi je Šva­bo.

    Ivica Osim kao selektor Jugoslavije, Rijeka, 25.6.1990; Foto: T. Mihajlovic

    Na po­ziv Mi­lja­na Mi­lja­ni­ća 1986. go­di­ne po­sta­je se­lek­tor Ju­go­sla­vi­je. Pr­vi kva­li­fi­ka­ci­o­ni ci­klus za Evrop­sko pr­ven­stvo 1988. go­di­ne i ćo­rak. En­gle­zi su nas „raz­bi­li” na Ma­ra­ka­ni 4:1. No­vi­na­ri su ga „ra­za­pi­nja­li” kao Isu­sa Hri­sta. Tra­ži­li su „krv”, ostav­ku. Sa­ču­vao ga je Mi­ljan.

    – Osim je bogatstvo na­šeg fud­ba­la i tre­ba mu da­ti no­vu šan­su. Svi ga na­pa­da­ju i mo­ram da sta­nem u nje­go­vu za­šti­tu. On je vi­zi­o­nar, po fud­bal­skom po­ten­ci­ja­lu čo­vjek za 21. vijek. On osta­je se­lek­tor – pri­čao mi je Mi­ljan po­čet­kom 1988. go­di­ne u Sa­ra­je­vu.

    Vrije­me je po­tvr­di­lo tač­nost Mi­lja­no­vog sta­va. Na Mon­di­ja­lu u Ita­li­ji, ali i u kva­li­fi­ka­ci­ja­ma za EP u Šved­skoj 1992. go­di­ne je po­čeo si­mul­tan­ku pro­tiv svih mo­gu­ćih ri­va­la; čak i pro­tiv po­li­ti­ča­ra ko­ji se se svoj­ski tru­di­li da što pre uki­nu SFRJ. Ži­vot mu je na­mje­stio naj­go­ru mo­gu­ću fin­tu.

    Pred­vo­dio je Ju­go­sla­vi­ju ka­da je ze­mlja pu­ca­la po svim ša­vo­vi­ma, ka­da su cvje­ta­li ne­tr­pe­lji­vost i mr­žnja ko­ja je ti­nja­la go­di­na­ma, a mi­ris ba­ru­ta se br­zi­nom mu­nje ši­rio od Var­da­ra pa do Tri­gla­va. Pr­kos u nje­mu i igra­či­ma je bio mo­žda i ve­ći od sna­ge tog ti­ma. Po­sled­nju ju­go­slo­ven­sku bez­bri­žnu mla­dost Šva­bo je uči­nio ve­se­li­jom.

    – Mno­gi tvr­de da je u vrije­me Ju­go­sla­vi­je bi­lo naj­go­re, da je to „vrije­me mra­ka”, ali ne mo­gu da se slo­žim sa tim. Za­mje­ri­li su mi što sam tre­ni­rao re­pre­zen­ta­ci­ju te „mr­ske” ze­mlje. Me­đu­tim, ni­ka­da se ni­sam sti­dio tih mo­ma­ka, ni tog dije­la ka­ri­je­re. Po­no­san sam na sve njih i sre­ćan što sam imao tu čast i za­do­volj­stvo da ih tre­ni­ram. Oni su bi­li da­le­ko is­pred ze­mlje či­ji su dres no­si­li. Ka­mo lije­pe sre­će da su osta­li dije­lo­vi dru­štva bi­li kao oni. Du­go su nakon ras­pa­da SFRJ no­ve dr­ža­ve ostva­ri­va­le za­pa­že­ne re­zul­ta­te za­hva­lju­ju­ći igra­či­ma iz tog ti­ma – go­vo­rio mi je vi­še pu­ta.

    Sta­som i po­ja­vom Apo­lon, du­hom fi­lo­zof. Sta­lo­že­ne gla­ve i is­ku­stva. Kri­ti­čar ma­lo­gra­đan­šti­ne i po­vr­šno­sti. Nje­gov je sud ne­pot­ku­pljiv, su­rov, pra­vi­čan. Ide­a­li­sta. Sva­ki Šva­bin in­ter­vju je pred­sta­vljao uda­rac u plek­sus, a po­ne­kad su va­žni­ji po­da­ci u novinskim tek­sto­vi­ma ne­go u cr­kve­nim knji­ga­ma. Uvek je go­vo­rio sa­mo isti­nu bez ob­zi­ra da li se ona ne­ko­me do­pa­da ili ne. Vi­še je tu­ge u isti­ni ne­go u sve­mu što čo­vek mo­že da sla­že. Pod­sje­ćao nas je ka­kvi smo bi­li ne­ka­da, a ka­kvi smo da­nas, a to po­re­đe­nje bo­li i sme­ta.

    – Fud­bal ima du­šu i mo­ra mu se pri­ći na po­šten i ko­rek­tan na­čin, ču­va­ti ga, nje­go­va­ti. Sa­da ni­je ta­ko. U fud­ba­lu i oko nje­ga se na­ku­pi­lo mno­gi lju­di ko­ji ga ne vo­le. Oni gle­da­ju sa­mo svoj in­te­res, ka­ko da uzmu no­vac za ne­kog igra­ča. Pre­vi­še je ra­znih me­na­dže­ra ko­ji bi se pro­da­jom igra­ča br­zo i la­ko obo­ga­ti­li. To je pri­sut­no na svim pro­sto­ri­ma ne­ka­da­šnje nam do­mo­vi­ne, ali či­ni mi se da je u Sr­bi­ji naj­i­zra­že­ni­je. Ka­ko ula­žeš i ko­li­ko lju­ba­vi po­kla­njaš fud­ba­lu ta­ko ti se i vra­ti. Bez lju­ba­vi ne­će bi­ti ni re­zul­ta­ta – pri­čao mi je Šva­bo.

    Ivi­ca Osim je imao u dže­pu po­nu­du Re­al Ma­dri­da da pre­u­zme „kra­ljev­ski” klub, ali ura­dio je ono što ne bi ni­ko. Za­hva­lio se na po­zi­vu.

    – Iskren da bu­dem upla­šio sam se. Ras­pi­ti­vao sam se ma­lo o igra­či­ma Re­a­la i za­hva­lio na po­zi­vu. Ve­ru­jem da bi ve­ći­na tre­ne­ra na mom mje­stu pri­hva­ti­la, ali tre­ba bi­ti po­šten pre­ma se­bi i pi­tao sam se, šta ću ja ta­mo? Tre­ni­ra­ti Je­ra, Mi­če­la, San­če­za… ni­je la­ko. Mo­žda sam po­grije­šio – pri­znao je Osim ka­da je od­bio po­nu­du Re­a­la.

    U društvu legendarnog Pelea

    Sa­mo su rijet­ki u sta­nju da iz­dr­že lu­di­lo ko­je iza­zi­va sla­va. On se nikada ni­je uobra­zio. Šva­bo je ži­vio za fud­bal na na­čin na ko­ji je to te­ško opi­sa­ti ne­ko­me ko sa njim ni­je pro­veo ne­ko vrijeme „je­dan na je­dan”. Imao sam čast i za­do­volj­stvo mno­go pu­ta da raz­go­va­ram s njim, vi­še pu­ta i do ka­snih noć­nih sa­ti, a sje­di­ti s Šva­bom i raz­go­va­ra­ti o fud­ba­lu je po­seb­no is­ku­stvo. Nje­go­vo shva­ta­nje fud­bal­ske igre ni­je ima­lo gra­ni­ce. On je u pot­pu­no­sti ži­vio za fud­bal i sa­mo o nje­mu raz­mi­šljao. Za­to i je­ste je­din­stven. Ne­po­no­vljiv.

    Oko ne­kih nje­go­vih sta­vo­va mo­žda se i mo­že spo­ri­ti, mno­gi će se za­kle­ti da je „ters”, ali on je kao po­ja­va u ju­go­slo­ven­skom i bosanskohercegovačkom fud­ba­lu vi­so­ko ran­gi­ran i ne­spo­ran. Je­dan od raz­lo­ga za­što je fud­bal sve ne­po­pu­lar­ni­ji je­ste isti­na, a ona ni­je baš naj­bo­lji bi­lans za da­na­šnje su­je­te i re­zul­ta­te.

    Vrijeme je ta­kvo da se le­gen­de la­ko za­bo­ra­vlja­ju. Ne vo­lje­ti Šva­bu zna­či ne raz­u­mije­ti se u fud­bal. Ivi­ca Osim da­nas pro­sla­vlja 80. ro­đen­dan. Za­to i na­pi­sah ovaj tekst. Lju­di­no, sva­ko do­bro i sreć­no.