Sarajevska pisma

    Sarajevska pisma

    Da znate da sada na balkonu imamo malu baštu. Deda je navukao iz dvorišta zemlje u nekakvim kantama i zasadio papriku, paradajz, luk i mrkvu, tako da smo počeli da beremo plodove sa našeg balkona. Skoro svaki dan imamo po jedan paradajz ili papriku.

    Prije dva dana sjedim u stanu, još krmeljam, kada zazvoni zvono na vratima. Kontam – ko je ovako rano? Tek je 9 i 15! Otvorih, i vidim predsjednika kućnog savjeta.

    – Komšija, ako imate nešto u podrumu sklonite. Ima neka grupa klinaca koji svaki dan provaljuju u podrume. Juče su u ulazu pored nas obili pet šupa i ukrali dva bicikla, skuter i 200 litara benzina – reče čovjek, a ja, uljudno zahvalih na obavještenju i rekoh da u podrumu nemamo ama baš ništa vrijedno.

    Iskreno govoreći ne pamtim kada sam bio u podrumu, ali znam da smo tu odložili neku praistorijsku komodu, bolje rečeno donji dio od nekadašnje kuhinje, koje su se koristile otprilike sredinom pedestih godina prošlog vijeka, a to nam je poklonila jedna stara Beograđanka, gospođa Radmila sa Crvenog krsta, one 1993-e u našim prvim izbjegličkim godinama, kada nismo imali baš nijednog jedinog komada namještaja. U toj komodi je i kartonska kutija od Rubin vinjaka.

    U prvih osam godina boravka u Beogradu, Zorica, Siniša i ja promjenili smo “samo” 12 stanova, pa mi je više dojadilo da stalno pakujem neke kutije, te sam tu Rubinovu prestao da otvaram i po inerciji sam je nosio iz stana u stan.

    Od 2000. godine, od kada smo napokon uspjeli da kupimo vlastiti stančić i uselili u njega, tu kutiju nisam ni dirao. Međutim, poslije upozorenja revnosnog predsjednika kućnog savjeta odlučio sam da odem u podrum, donesem je i vidim šta se nalazi u toj kutiji na koju sam skoro zaboravio. Bogami, nije bila ni laka. Bilo je u njoj sigurno desetak kilograma.

    Čim sam je unio i stavio na sto, obrisao prašinu sa nje, a zatim otvorio na vrhu u dvije fascikle ugledah neke moje sačuvane intervjue koje sam pravio sa istaknutim sportistima (Osim, Katalinski, Sušić, Monika Seleš, Tanjević, Aca Nikolić, Slavnić, Delibašić, Žeravica, Bodiroga…), zatim sve Sinišine sveske iz prvog razreda osnovne škole. Njegovi prvi crteži, slova, linije kose i prave, tanke i debele, “smajlići” koje je dobijao umjesto ocjena…. U Rubinovoj velikoj kutiji; pronađoh i jednu manju kutiju od cipela u kojoj bijahu pisma.

    Milion” ih, iz Toronta, Vinzdora, Sidneja, Praga, Roterdama, Ofenbaha, Splita, Jelse… Upravo iz perioda naših prvih izbjegličkih godina. U tom razdoblju godinama smo praktično na taj sada vrlo “staromodan” način održavali redovne kontakte sa rajom koja se rasula širom svijeta, ali najviše pisama je bilo iz Sarajeva. U ratnim godinama moji roditelji, koji su cijeli rat proveli u Radićevoj, ali i Zoricina majka i sestra na razne načine su nam slali pisma. Nekada preko nepoznatih ljudi koji su našli načina da izađu iz grada, nekada preko Crvenog krsta, nekada preko raznih humanitarnih organizacija…. Često su ta pisma “zaobilaznim” putevima do nas putovala i po mjesec i više dana.

    Počeh da ih čitam.

    DRAGA NAŠA DJECO !

    . Konačno smo dobili i vaš prvi paket. Za razliku od prva tri koji nisu ni stigli do nas, ovaj što ste da poslali preko “ADRE” je došao i to možete misliti uoči Nove godine 30. decembra. Došao je Pero Tadić na vrata i rekao – Kosta eno te na spisku u mjesnoj zajednici. Stigao ti je paket i možeš ga dići u kinu Partizan. Deda je odmah otišao, iako se pucalo po gradu. U njemu je bilo i pismo kao i slika našeg milog umuka. Plakali smo zajedno i zbog pisma, vaših muka sa stanovima, ali najviše zbog našeg Siniše. U paketu su bile dvije gotove supe u kesi, kesa brašna, šećera, riže, tri sapuna, konzerva ananasa, graška i po tri konzerve mesnog doručka, paštete i ribe, dvije kesice suhog grožđa i kesa leća.

    Mara je imala blitve i od te jedne konzerve mesnog doručka smo spremili sarmu. Safeta iz ulaza do nas je donijela dva krompira pa smu sklepali i nekakvu pitu u kojoj je najviše bilo riže. Skuhali smo i tu jednu gotovu supu, a Neđo je donio i neku malu flašu rakije. Okupilo se skoro cijelo stubište i tako smo za Novu godinu malo pričali, malo se smijali, a najviše plakali. Svi su vas pozdravili…” – stoji pisani trag mojih roditelja iz januara 1993. godine..

    A, onda otvorih još jedno sarajevsko pismo:

    “….Da znate da sada na balkonu imamo malu baštu. Deda je navukao iz dvorišta zemlje u nekakvim kantama i zasadio papriku, paradajz, luk i mrkvu, tako da smo počeli da beremo plodove sa našeg balkona. Skoro svaki dan imamo po jedan paradajz ili papriku. U dvije male saksijce je posadio jagode, tako smo poslije dvije godine probali i jagode. Mara ima blitve i ponekad se trampimo. Mi njoj damo papriku i paradajz, a ona nama blitve. Onda napravim zeljanicu koju jedemo po tri, četiri dana. Sada je lijepo vrijeme i  kuhamo na balkonu, a kada zahladi onda tu malu pećicu koju nam je napravio Kika unosimo u sobu i tu i kuhamo, sjedimo, spavamo. U spavaću sobu ne smijemo ni da uđemo, jer je zid iznad našeg bračnog kreveta pun rupa od metaka. Neki dan je jedan metak prošao kroz prozor vaše sobe, probio vrata i završio u lamperiji u hodniku. Deda ga je izvadio i skupio je punu jednu zdjelu raznih metaka i gelera koji su završili u vašoj sobi i kod nas u spavaćoj” – pisalo je u pismu iz oktobra 1993. godine.

    “…Djeco osim ove naše muke užasno se sikiramo i zbog vaših putešesvija oko stana, ali eto opet ste se nekako snašli i za sada niste na ulici. Jest da se maltretirate, ne samo što se vi maltretirate nego i to naše milo unuče, potuca se, no što možete, nek vas samo sreća prati i neka ste svi skupa. Draga naša djeco, ne znam šta da vam kažem, odrasli ste, sada najbolje možete da razmišljate i stvarate, pa sami odlučite, ali kako ova luda vremena ne prolaze, a izgleda da dugo neće ni proći, da li razmišljate o tome da potražite neki mirniji čošak na ovoj kugli zemaljskoj. Koliko vidim sav ovaj naš svijet ide tamo gdje je otišao i naš mlađi komšija ispod nas. Neki dan je dolazio njegov punac i kaže da su se odlično snašli. Ako razmišljate o tome slobodno idite i ne brinite za nas. Mi ćemo se snaći” – raportiraju naši najdraži u martu 1994. godine.

    Čitam dalje.

    “…Kao prvo DOBRO SMO I ZDRAVO, pa se podrazumjeva i da smo ŽIVI. Ovih dana je opet počelo užasno da se puca po gradu i da padaju granate, ali nigdje se ne krećemo i manje su šanse da nam se što desi. Moje sve izlaženje je kada pokušavam vas da čujem preko radio amatera, a deda ide po kruh i vodu koju vuče za pola stubišta od pivare. Nemojte da se brinete ni za to što ne možete da nam pošaljete hrane. Imamo i šta da jedemo. Nije da je veliki izbor, ali smo se već navikli na ovo što imamo. Ja sam se čak i ugojila od riže i nekakvih tjestenina koje jedemo svaki dan. Prodali smo i ponešto od stvari iz kuće, ali samo tako možemo nešto da kupimo za jelo. Zato vam još jednom kažem nemojte da se brinete za nas!” – sročila je moja majka u junu 1994.

    “… Bili su nam neki dan kumovi. Oni su dobro i zdravo, bar tako kažu, iako kum bogami loše izgleda. Smršao je 35 kilograma. Kažu da su jedno vrijeme gladovali, ali i njih se sjetila rodbina i sada im šalju pakete. Granata im je upala u stan i to u onu najveću sobu i raznijela sve. Tako su oni sada svi u onoj maloj sobici” – pročitah u pismu iz oktobra 1994.

    “….Struje opet nema dugo. Nema ni danju ni noću. Neki dan smo bili na Džidžikovcu kod nekog radio amatera. Dva sata smo pokušavali da dobijemo vaše komšije da vidimo kako ste i nismo mogli da uspostavimo vezu. Kada smo se vraćali već je bio mrak. Ništa se ne vidi. Nismo smjeli kroz veliki park nego okolo, noge male, male i srce mi je lupalo ko kanta. Kada smo bili kod Sarajke negdje se čula i granata. Srećom dobro smo prošli” – referišu moji roditelji u decembru 1994.

    Onda se dohvatih majčinog pisma iz marta 1995. godine.

    “…. Od kada sam prestala da radim prolaze dani i dani, po 15-20 dana da uopšte ne izlazim iz kuće i iz podruma. Kada dodje voda onda na brzinu oprobam nešto da operem i očistim po kući ako stignem, jer voda dolazi na kratko i u rijetkim prilikama. To što radim po kući se uopšte ne primjećuje jer je grozno prljavo. Zidovi su skroz počadili. Možete misliti na šta liči kuća kada se četiri godine nije krečilo, a već treću zimu se svašta loži, počev od nekakvih papirčina, obuće, itisona i kojekakvih drugih otpadaka, ali sve to je nevažno. Gardraroba se izderala pa sam počela i da krpim stare stvari. Od svega je najvažnije da smo još uvijek ŽIVI i relativno dobri sa zdravljem…”

    “….Dragi i mili naš unuče – puno te vole i stalno misle na tebe tvoji deda i baka. Stalno o tebi pričamo i mislimo kako si ti nama narastao veliki dečko. Za tebe pita i tetka Brana, i pita da li si još uvijek beba ili si veliki dječak. Ona je izgleda zaboravila da si ti već krenuo u prvi razred i da si školarac. Nadam se da će baka i deda opet biti sa vama, a posebno sa tobom da te odvedu u šetnju i da kao nekad odemo na kolače ili toliko obožavano picu.

    VOLE TE I LJUBE TVOJI DEKA I BAKA” – ovaj dio su moji roditelji posebno dodali za njihovog jedinog unuka Sinišu u pismu iz maja 1995. godine.

    Nisam više mogao da čitam….

    Spremio sam kutiju od Rubin vinjaka i opet je vratio u podrum. Ipak, kutiju sa pismima sam ostavio u plakaru u sobi ni sam ne znam zašto i teško bi mi to bilo i samom objasniti….Nisam siguran da bih u tome uspio…. Valjda sam se uplašio da bi ih oni klinci mogli “greškom” ukrasti?!

    Međutim, ono što sam siguran, jeste to da sam i u tom trenutku poželio da niko, ama baš niko na zemaljskoj kugli; ne prima, a ni da piše slična pisma.

     

    Milorad Bjelogrlić, Dovla.net/Furaj.ba