55 godina nastanka čuvene poeme: Poznati Mostarci recituju “Mostarske kiše”

    55 godina nastanka čuvene poeme: Poznati Mostarci recituju “Mostarske kiše”

    Povodom 55 godina nastanka i objavljivanja čuvene poeme „Mostarskih kiša“ pjesnika Pere Zupca, poznati Mostarci širom svijeta okupili su se i u jednom videosnimku progovorili stihove ove ljubavne poeme.

    U videosnimku se pojavljuju glumci iz Mostara (Šerif Aljić, Sejo Đulić, Nedžad Maksumić, Robert Pehar i Emir Spahić), Sarajeva (Mario Drmać), Zagreba (Goran Bogdan, Dragan Despot, Slaven Knezović, Damir Markovina i Goran Matović), Beograda (Nebojša Kundačina i Branislav Trifunović), Novog Sada (Armin Hadžimusić), te trojica neglumaca: Marko Tomaš, pjesnik iz Mostara, Nikola Vučić (novinar iz Sarajeva) i reditelj, pisac i teatrolog Gradimir Gojer. Svi učesnici su ili rođeni Mostarci, ili su u Mostaru u nekom periodu živjeli i radili.

    Poslušajte:

    Mostarske kiše

    Pero Zubac

    U Mostaru sam voleo neku Svetlanu

    Jedne jeseni

    Jao kad bih znao sa kim sada spava

    Ne bi joj glava, ne bi joj glava

    Jao kad bih znao ko je sada ljubi

    Ne bi mu zubi, ne bi mu zubi

    Jao kad bih znao ko to u meni bere

    Kajsije još nedozrele

    Govorio sam joj ti si derište ti si

    Balavica

    Sve sam joj govorio

    I plakala je na moje ruke, na moje reči

    Govorio sam joj ti si anđeo, ti si đavo

    Telo ti zrelo, šta se praviš svetica

    A padale su svu noć neke modre kiše

    Nad Mostarom

    Nije bilo sunca, nije bilo ptica, ničeg

    Nije bilo

    Pitala me je imam li brata, šta studiram

    Jesam li Hrvat, volim li Rilkea, sve me

    Je pitala

    Pitala me je da li bih mogao sa svakom

    Tako sačuvaj bože

    Da li je volim tiho je pitala

    A padale su nad Mostarom neke modre

    Kiše

    Ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini

    Ali nije htela to da čini, nije htela

    Il nije smela, vrag bi joj znao

    Jesen je, ta mrtva jesen na oknima

    Njene oči ptica, njena bedra srna

    Imala je mladež, mladež je imala

    Ne smem da kažem

    Imala je mladež mali ljubičasti ili mi

    Se čini

    Pitala me je da li sam Hrvat imam li

    Devojku

    Volim li Rilkea, sve me je pitala

    A na oknu su ko božićni zvončići moga

    Detinjstva zvonile kapi

    A noćna pesma tekla tihano niz donju

    Mahalu

    Ej Sulejmana othranila majka

    Ona je prostrla svoje godine po parketu

    Njene su oči bile pune kao zrele breskve

    Njene su dojke bile tople ko mali psići

    Govorio sam joj da je glupava, da se pravi

    Važna

    Svetlana Svetlana znaš li da je

    Atomski vek

    De Gol, Gagarin i koještarije, sve sam

    Joj govorio

    Ona je plakala, ona je plakala

    Vodio sam je po kujundžiluku po

    Aščinicama

    Svuda sam je vodio

    U pećine je skrivao, na čardak nosio

    Pod mostovima se igrali žmurke Neretva

    Ždrebica

    Pod Starim mostom Crnjanskog joj

    Govorio

    Što je divan, šaputala je, što je divan

    Kolena joj crtao u vlažnom pesku

    Smejala se tako vedro, tako nevino ko

    Prvi ljiljani

    U džamije je vodio Karađoz beg mrtav

    Premrtav

    Pod teškim turbetom

    Na grob Šantićev cveće je odnela malo

    Plakala kao i sve žene

    Svuda sam je vodio

    Sada je ovo leto

    Sad sam sasvim drugi, pišem neke pesme

    U jednom listu pola stupca za Peru Zupca

    I ništa više

    A padale su svu noć nad Mostarom neke

    Modre kiše

    Ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini

    Al nije htela to da čini, nije htela

    Il nije smela, vrag bi joj znao

    Ni ono nebo ni ono oblačje ni one

    Krovove

    Bledunjavo sunce izgladnjelog dečaka

    Nad Mostarom

    Ne umem zaboraviti

    Ni njenu kosu njen mali jezik kao jagodu

    Njen smeh što je umeo zaboleti kao

    Kletva

    Onu molitvu u kapeli na Belom Bregu

    Bog je veliki, govorila je, nadživeće naša

    Ni one teške modre kiše

    O jesen besplodna njena jesen

    Govorila je o filmovima o Džemsu Dinu

    Sve je govorila malo tužno malo

    Plačljivo o Karenjini

    Govorila je Klojd Grifits ne bi umeo

    Ni mrava zgaziti

    Smejao sam se, ti si glupa on je ubica

    Ti si dete

    Ni one ulice one prodavnice poslednjeg

    Izdanja Oslobođenja

    Ni ono grožđe polusvelo u izlozima ne

    Umem zaboraviti

    Onu besplodnu gorku jesen nad Mostarom

    One kiše

    Ljubila me je po cele noći, grlila me i

    Ništa više

    Majke mi ništa drugo nismo

    Posle su opet bila leta posle su opet

    Bile kiše

    Jedno jedino malo pismo iz Ljubljane

    Otkud tamo

    Ni ono lišće po trotoarima ni one dane

    Ja više ne mogu, ja više ne umem

    Izbrisati

    Piše mi pita me šta radim, kako živim

    Imam li devojku

    Da li ikad pomislim na nju na onu našu jesen

    Na one kiše

    Ona je i sad kaže ista kune se Bogom

    Potpuno ista

    Da joj verujem da se smejem davno sam

    Davno prokleo Hrista

    A i do nje mi baš nije stalo klela se

    Ne klela

    Mora se tako ne vrede laži

    Govorio sam joj o Ljermontovu o Sagalu

    Sve sam joj govorio

    Vukla je sa sobom neku staru Cvajgovu

    Knjigu čitala popodne

    U kosi joj bilo zapretano leto žutilo

    Sunca malo mora

    Prve joj noći i koža bila pomalo slana

    Ribe zaspale u njenoj krvi

    Smejali smo se dečacima što su skakali

    Sa mostova za cigarete

    Smejali smo se jer nije leto a oni skacu baš

    Su deca

    Govorila je mogu umreti mogu dobiti

    Upalu pluća

    Onda su dolazile njene ćutnje duge

    Preduge

    Mogao sam slobodno misliti o svemu

    Razbistrit Spinozu

    Sate i sate mogao sam komotno gledati

    Druge, bacati oblutke

    Dole niz stenje, mogao sam sasvim otići

    Nekud otić daleko

    Mogao sam umreti onako sam u njenom

    Krilu, samlji od sviju

    Mogao sam se pretvoriti u pticu, u vodu

    U stenu, sve sam mogao

    Prste je imala dugačke krhke beskrvne

    A hitre

    Igrali smo se buba-mara i skrivalice

    Svetlana izađi eto te pod stenom nisam

    Valjda ćorav

    Nisam ja blesav hajde šta se kaniš

    Dobićeš batine

    Kad je ona tražila mogao sam pobjeći u

    U samu reku našla bi me

    Namiriše me kaže odmah pozna me dobro

    Nisam joj nikad verovao valjda je stalno

    Curila kroz prste

    Volela je kestenje kupili smo ga po

    Rondou

    Nosila ga je u sobu vešala o končiće

    Volela je ruže one jesenje ja sam joj

    Donosio

    Kad svenu stavljala ih je u neku kutiju

    Pitao sam je šta misli o ovom svetu

    Veruje li u komunizam

    Da li bi se menjala za Natašu Rostovu

    Svašta sam je pitao

    Ponekad glupo znam ja to i te kako

    Pitao sam je da li bi volela malog sina

    Recimo plavog

    Skakala je od ushićenja hoće hoće

    A onda odjednom padala je u neke tuge

    Ko mrtvo voće

    Ne sme i ne sme, ne bi to ona ni za

    Živu glavu

    Vidi ti njega, misli tek tako, kao da je ona

    Pala s Jupitera

    Ko je to recimo Zubac Pera da baš on a

    Ne neko drugi

    Taman posla, kao da je on u najmanju ruku

    Brando ili takvi

    Govorio sam joj ti si glupa ti si pametna

    Ti si đavo

    Ti si anđeo sve sam joj govorio ništa mi

    Nije verovala

    Vi ste muškarci rođeni lažovi vi ste hulje

    Svašta je govorila

    A padale su nad Mostarom neke modre kiše

    Stvarno sam voleo tu Svetlanu

    jedne jeseni

    Kad bi’ znao sa kim sada spava

    ne bi mu glava

    Ne bi mu glava jao kad bi’ znao

    ko je sada ljubi

    Ne bi mu zubi, ne bi mu zubi jao

    kad bi’ znao ko to

    U meni bere kajsije još nedozrele.


    Pero Zubac je rođen u Nevesinju, Hercegovina, 30. maja 1945. godine. Osnovnu školu završio u rodnom mjestu, a eksperimentalnu gimnaziju u Lištici i Zrenjaninu. Studirao književnost južnoslovenskih naroda na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Član Udruženja novinara Jugoslavije i Udruženja književnika Srbije. Pero Zubac živi i stvara u Novom Sadu. Zaposlen je u Radio-televiziji Srbije, Televiziji Novi Sad, kao odgovorni urednik Redakcije programa za djecu i mlade. Na stihove Pere Zupca komponirano je više kantata, solo pjesama, oratorija, a za stihove je dobio najznačajnije nagrade na jugoslavenskim festivalima. Napisao je scenarije za osam dokumentarnih filmova i dugometražni film, pisao je libreta za balet, operu… Realizovao je pedesetak multimedijalnih spektakala (Dani mladosti, logorske vatre, otvaranja olimpijskih takmičenja), a kao televizijski autor i urednik napisao je i realizirao preko 400 scenarija za dokumentarne, muzičke, zabavne, umjetničke i emisije za djecu i mlade. Urednik je popularnih jugoslavenskih serijala za djecu Muzički tobogan i Fazoni i fore. Bio je urednik popularne serije klasične muzike Radiotelevizije Srbije Harmonija sfera, 16 filmova o savremenim kompozitorima klasične muzike.
    Za književni rad nagrađen je značajnim jugoslovenskim nagradama. Zastupljen je u čitankama i lektiri u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Objavio je više tekstova o jugoslavenskoj periodici na teme iz sovjetske i ruske umjetnosti. Pisao je o Jesenjinu, Majakovskom, Pasternaku, Cvetajevoj, Mandeljštamu, Visockom, Polonskoj, Ajtmatovu i drugima.