Mostar – Stari most
ZIMSKO JUTRO
Svanu. Mujezin viče na munari:
Salepčija se čuje: “Vrućo! Taze!”
Otvaraju se gazdinske magaze
I brave škripe i ćepenci stari.
Poledica je. Zgureni metlari
Trljaju ruke. NizMahalu Donju
Po koji Turčin projaše na konju,
A za njim stižu hrti i ogari.
U berbernici skupljaju se age,
Puše i srču kavu. Iz odžaka
Po njima titra vatre crven laka,
I okna suze od pare i vlage.
Poneka cura s ibrikom, sva jedra,
Na česmu pođe, i dok vjetar mete,
Nanule klepeću o gole joj pete,
I puna, zdrava tresu jojse njedra.
U dugom ćurku pognuti, sa štapom,
Trgovci kraču i nazivlju boga.
Pokoji liska, polunagih noga,
Na vjetru trči za razdrtom kapom.
Prolaze krave i riču. S kantarom
Već baždar čeka. U vrevi i buni
Hljebar se krivi: “Somuni! Somuni!”
I dalje čuči za mangalom starom.
Sve življi biva sokak i raskršće,
Pod teretima drumom škripe kola,
Bič puca… Tegle, stenju kljusad gola,
I hladno jutro nad Mostarom dršće.
Aleksa Šantić
