Menu
Menu
Za nas Ravničare gradovi okruženi brdima uvek pomalo liče na gnezda…
Autor: Đorđe Balašević
Iz obzira prema čaršiji Olja i ja stigli smo tog dana čak na Baščaršiju, tragajući za mestom kojim ćemo konačno mirno proći zagrljeni. Razlozi iz kojih smo se u jesen sedamdesetdevete krili od Sveta danas su potpuno nevažni, a nevažni su naravno bili i u jesen sedamdesetdevete, samo što mi to tad nismo znali…
Sve prave su ljubavi… tužne?
Ma, ne, otkud to?
Sve prave su ljubavi tajne…
Jednostavno smo se uhvatili za isti taksi, kao u crno-belom filmu. Pomislih da je došla iz Provincije (odakle bi inače autobus već u pola osam ujutro stigao u Grad?), i gledajući njen mali žuti kofer, pade mi na pamet mamino proročanstvo da ću svoju nevestu najsigurnije poznati po tome što će čitav miraz umeti da upakuje u tufnastu svilenu maramu…
Narednih meseci limanski studenjak skrivao nas je kao dobri kaluđer…
Da se ne foliramo, ja čak ni u dvadeset i šestoj nisam nešto preterano ličio na Princa, ali izvesne Grizele & Anastazije ipak su se opako nameračile na mene, pa sam sa Sindarelom u gluvo doba šetao donjom platformom keja, onom koja se ne vidi s puta, i tihim senovitim uličicama koje su bile sasvim sporedne sve do časa dok Ona nije njima prošla… Tako smo i u Sarajevo pošli pod izgovorom nevanog estradnog dogovora, prihvaćenog samo zbog prvog zajedniččkog putovanja. Nisam joj puštao ručicu ni na tren, slutim da su se Jovana, Jelena i Aleksa upravo tada preslikali s njenog dlana na moj… Vratili smo se nekako drugačiji, kao Tajno Venčani, uramivši umesto bračne slike našu fotografiju pokraj One čudne Kućice Šta-li-je Oko Koje Se Uvek Okupljaju Narod I Golubovi…
Pokraj šedrvana, saznadoh mnogo kasnije…
***
Sve do hiljadu devetsto devedeset i osme sedmi februar nije bio nikakav svetac…
Koji minut posle osam Fadil i ja smo pustim se hodnikom lagano uputili ka sceni. Profesionalci. Dva verovatno najmirnija čoveka u Skenderiji, kako je to sutradan opisao jedan od novinara. Mustafa se pojavio daleko ispred, niotkuda, kao duh iz boce, a iza leđa, kao senku delfina pod lađom, osetio sam i prisustvo ćutljivog Mirsada…
Oni su već čuvali Papu. I Klintona. I sve Ostale, kako mi reče Fadil…
-Ma, šta vam je… Neće mene niko…
Sumnjičavo se osmehnuo, dajući u tom gestu pristojnu prednost osmehu u odnosu na sumnju. Posle sam čuo da je za četiri ratne godine u Sarajevu od snajpera poginulo više ljudi nego što ih je bilo na koncertu, no, taj famozni atentat, najavljen ko zna kojim atentatom žutih Novinara na moju porodicu, ipak se nije dogodio Tamo. Jedan teški moralni atentat doživeo sam tek po povratku Kući, na ulicama na kojima sam se dotle smatrao najbezbednijim, ali to će eventualno ući u neku sledeću glavu ove knjige, u moju glavu, bojim se, nikada neće…
Uglavnom, Noć kad sam preplivao Dunav uveliko je odmakla, i osetivši da Kiki uzima vazduh stisnuo sam pajaca na svom ordenu i ušao unisono sa saksofonom…
A put sam dobro znao…
Kroz ista ta velika crna vrata otišao sam sa Svog Poslednjeg Jugoslovenskog Koncerta, iz iste te Skenderije, sedam godina se navalilo od tad. Beše to dug nastup, čak i predug, čini mi se, ali da sam znao šta će se posle njega zbiti, ni do danas ga ne bih završio…
I negde sam rekao da ću u Sarajevu zapevati tek kad se u njega vrate ptice. I boje.
Neprocenjivi zvuci svakodnevice. Ni ne pomišljajući da će do toga posle Svega doći ovako brzo, Bog nek mi oprosti…
Da je zvezda pala svaki put kad sam izašao na binu Mesec bi odavno bio najusamljeniji fenjer na svetu. Dvadeset godina? Hiljadu i jedan koncert? To će mi večeras dobro doći, pomislih, osetivši huk silne emocije koja se kao ponornica valjala tamnim pećinama dvorane, preteći da svakog časa eksplodira u bljesak…
Ne, tremu zaista nikad nemam, nisam slagao…
Ali Srce imam uvek, to je ipak nešto sasvim drugo…
– Dobro veče, Sarajevo, došao je i taj dan… Eto, tako to ide… Ratovi prolaze… Ljudi ostaju…
***
Na te reči Aida je višemesečnu neizvesnosti i brige oko mog dolaska zbacila sa sebe kao tesni jelek, i povukla Svog Dragog u kolo sedam hiljada Tajnih Zemljaka…
Lako su se uklopili među raspevane klince podignutih ruku i penzionere zamagljenih pogleda koji su po prvi put u životu kresnuli šibicu na prazno. Ma, pod zvezdanom lupom svi smo mi ista generacija. Generacija devetsto i neke. A i to je obično sitničarenje…
Aidu Pobrić iz UNHCR-a su nam krajem novembra najavili dramatično, kao Jednu ženu Koja Dolazi Iz Sarajeva. Na našoj kapiji uzbuđeno je mahnula lepezom preporuka i akreditacija, a onda, pre no što je išta rekla, pustila je dve suze, iako je i jedna bila više nego dovoljna. Ona i Olja su još tad sve ugovorile, ne progovorivši pritom…
I ispalo je najbolje…
Da su se žene više dogovarale, možda danas u ovoj zemlji ne bi svaki drugi-treći most bio granica, ko zna? Uostalom, kažu da iza svakog velikog čoveka stoji velika žena, mada mi je to malo sumnjivo?
Da je taj čova stvarno velik žena bi stajala uz njega, a ne iza?
No, Olja Balaševa je, uglavnom, prelomila pogaču iskušenja ponuđenu iz Bosne, znala je da će tek njen blagoslov udariti pečat na moju kartu za Sarajevo, a isto tako je znala i da moram otići…
Godinama sam izbegavao pozive u rat, stigao je i prvi poziv za mir, Moja Prava Mobilizacija, kako je rekla…Po Aidinom odlasku ostali smo prilično usamljeni, što i nije neka promena…
I Bend se podelio, poznanici su smatrali da je možda još rano, krenula su i tradicionalna preteća anonimna pisma u plavim kovertama, što je inače najbolji znak da radimo pravu stvar, ali varljiv je taj koračić koji odvaja Ljude od Ziceraša…
Korak približavanja uvek je i korak udaljavanja od Onog Iza…
-Vidiš, Sarajevo je srednjeg roda… Kao dete… Zaigrano… Prostodušno… Naivno…
Beograd je, recimo, Taj Beograd… Muškarčina… Švaca i galamdžija u raspasanoj beloj košulji, na hoklici pred prepadnutim svircima… I Zagreb je Gospon Zagreb… Koketni geblovski brčići, prefrigani šmek preko jutarnje štampe… Najveću larmu podigne kad zvecne kašičicom o rub porcelanske šoljice… Pa Gospođa Ljubljana… Snežna Kraljica… Uobraena, elegantna, racionalna… Koja je tako hladno napustila taj brak iz računa, čim je shvatila da računa više nema… A Sarajevo… Lakoverno, detinjasto… Zato ono prvo i pruža ruke…
Da Mila, potpuno si u pravu, pomislih zagrljen Skenderijom…
Krivo mi je da se ja toga nisam setio?
***
Ratujući sa ratom izgubio sam silne gradove…
Neke od njih pronašao sam te večeri u Sarajevu…
Po dve hiljade karata otišlo je u Banja Luku, Mostar i Tuzlu. Još tri u ostale varoši. Namera nam je bila da Svi dođu, i došli su, svidelo se to nekom ili ne…
Stranac Sa Ulogom Domaćina neoprezno ih je poimence prozivao u pozdravnom govoru koji mi je uputio, i zvižduci su odjeknuli halom, sasvim prosečni zvižduci, doduše, kao kod slobodnih bacanja za gostujuću ekipu, ali svakako dovoljno glasni da zasluže pitanje na sutrašnjoj pres konferenciji…
Nije taj rat bio nacrtan pa da ga obrišeš pesmom kao gumicom, rekoh tad. Nek se zviždi na sav glas na koncertima i na utakmicama kad danas sutra zaigraju Jedni protiv Drugih, samo nek više ne zazvižde granate nad Bosnom…
Patetično, ocenio je u tiražnom beogradskom listu devetnaestogodišnjak poslat od svog urednika na taj Zadatak nevaspitano, kao pripravnik na pijacu da pribeleži cene prvih trešanja i mladog luka…
Ma, da, sinko, patetično do bola…
Mada bih ja za svaki slučaj pitao i Bosance šta oni misle o tome?
***
Ne gledam i ne slušam snimke svojih nastupa…
Definitivno o sebi imam bolje mišljenje od bilo bilo koje do sad napravljene trake… Izmontiram u sećanju neke sekvence, isečem kilometre materijala, utišam greške, pojačam aplauze, baš me briga…
Samo mi još treba da počnem i u sebe da se razočaravam? Ionako jedva postižem… Ukratko, bolje da ni o Tom Koncertu ne pričam suviše. Nisam baš najobjektivniji. Uvek mi zapadne da gledam na potpuno suprotnu stranu od publike…
Washington Post je, na primer, priču o tih 285 extraordinary minutes objavio pod naslovom Serbs, Muslims, Croats join in love for singer, a Politika Ekspres se zadovoljila pljuvačkim pismom Revoltiranog čitaoca Igrom Slučaja Zaposlenog U Redakciji, naslovljenog sa Pretera ga, majstore, ili tako nešto?
Svako to vidi iz svog ugla. Neko iz oštrog, neko iz krajnje tupog, a iz pravog ugla stvari posmatra retko ko, pa nemam puno razloga da se nadam kako sam baš ja jedan od tih genijalaca?
Ponekad se naprosto osećam kao stari ofucani gladijator, ne samo zbog Arene i borbe za život, i ne samo zbog laskavog strahopoštovanja koje moji ožiljci izazivaju i kod Onih Koji Me Ne Vole, nego i zbog Blazirane Rulje, i zbog njene sve grozničavije i sve očiglednije želje da me već jednom vidi poraženog…
Znam, nije sve tako crno. Ali otrovno bilje je jarko. I čovek je proklet da ga na livadi prvog opazi…
Put U Sarajevo izazvao je prvorazrednu medijsku pozornost, i, kako to već biva, Trećerazredni su se brže bolje očešali o to, pokušavajući da sebi pridaju barem drugorazredni značaj…
Maskota bi mogao biti takozvani Mladi Glumac koji se prvi uspravio u loži i okrenuo palac nadole? Neki su mi objašnjavali da živi u Sloveniji, a da je pre živeo u Bosni, neki su znali čak i u kojim je sve filmovima igrao, no, njegovog imena svejedno niko nije mogao da se seti? Malo mi je to kilavo?
Kao ono u kvizu, kad se na igri asocijacija otvore sve četiri vertikalne kolone, ali niko ne zna konačno rešenje. Mladi Glumac Koji Je Opleo Balaševića? Ah, Taj žiri? Možemo li uvažiti ovaj odgovor?
Neka ih samo…
Biti protiv Ovog Nevernika momentalno je komercijalnije nego napraviti hit, posebno onima koji hit nikad i nisu napravili. Junaci Viktora Igoa, koji teškom mukom napune sobu gostima za svoj rođendan, sad su jako zabrinuti kako će puniti Skenderiju posle tih besplatnih nastupa? Potparoli izvikuju parole. Glumci glume na vlastite tekstove, što im i nije neki repertoar, a pokršteni menadžeri dospevaju do toliko sanjanih prvih stranica štampe tek postavivši krucijalno pitanje ko stoji iza Njega, sa upitnikom i par uskličnika? Ko stoji Iza?
Pa, Vatikan, jasno. KGB. Fundamentalisti. Coca-cola. Komunisti. Tito. CIA. I Masoni… Uhodana ekipa…
Mada mi se čini da je problem u stvari u Onima Koji Stoje Ispred Mene?
A to su Ljudi…
Na hiljade njih…
Izdaleka, kroz nišan snajpera ponekom bi se možda učinilo da su to pre Muslimani, Srbi ili Hrvati, ali ja sam im prišao prsa u prsa, dobro sam ih video, i verujte mi na reč…
To su samo Ljudi…
Ništa strašno…
***
Nas Ravničare gradovi okruženi brdima uvek opčine sunčanom izmaglicom…
Dva jablana pošla su ka meni iz jutarnje fatamorgane pred hotelom “Grand”, Fadil ih je primetio sekund pre nego ja, i tad sam prvi put video da Mirzu Delibašića neko može da zaustavi i bez faula…
Korak iza smešio se Vahidin Musemić, momak u plavom dresu sa moje geometrije za prvi gimnazije, pomenuo sam ih sinoć pričajući o uspomenama, i Dve Moje Uspomene došle su da se pozdravimo pred put…
Tek to me je slomilo…
Od časa kad sam pozvan u Sarajevo spremao sam se kao vitez, svakog dana navlačeći delić oklopa koji će me štititi od tog strašnog Zmaja Ljubavi. Izlazio sam mu već na megdan u Skoplju, u Ljubljani i Mariboru satirao me je silinom svoje vatre, ali plašio sam se da bi me u Skenderiji mogao i dotući…
Kakav li je tek Ranjeni Zmaj, slutio sam?
Ali sve do par minuta pred polazak dobro sam se nosio s njim…
Nisam zadrhtao prolazeći kraj srušene Zetre. Ni kraj izgorelog Doma Mladih, gde sam održao prvi koncert u toj varoši. Pa čak ni kad sam sam sreo Troku. Nadrealiste. Kemu Montena. Ruždiju. Greba. Vlatka Markovića… i Muški sam izašao pred Ljude, pokrivši srce kao sokola na ramenu, ne dopuštajući mu da poleti previsoko…
I tek je oproštajni zagrljaj Momaka Za Koje Sam Jednom Navijao napipao ranjivo mesto, kao koplje onaj fatalni mladež na Sigfridovoj plećki…
-Možemo li stati na trenutak?
Toki i voki su se kratko došaptavali i konvoj se zbunjeno zaustavio kraj Većnice. Osetio sam isti onaj Dobri Ritam Sarajeva, utrkivanje tramvaja sa Miljackom, puls Kujundžuluka, step po čaršijskoj kaldrmi…
Za ugao sokaka zamakla je nasmejana devojka u štepanoj jakni boje cigle, s Njom se nikad ne zna da li je priviđenje, lagano sam pošao tim putem…
Hoćemo li se dugo zadržavati, pitao me je Fadil?
Ne, rekoh…
– Samo da prođem kraj onog šedrvana…
Odlomak iz knjiga “I život ide dalje…” i “Dodir svile”
Zato što jedan članak nije dovoljan…
