Barbara (Jacques Prévert)

    Barbara (Jacques Prévert)

    Sećaš li se Barbara, padala je kiša neprestana

    Sećaš li se Barbara, padala je kiša neprestana
    nad Brestom toga dana, a ti si išla nasmejana
    pokisla, ozarena, očarana, pod krupnim kapima kiše
    seti se Barbara, sretoh te u ulici Sijama
    smejala si se, i ja sam se smejao
    sećaš li se Barbara
    Nisam te poznavao, nisi ni ti mene
    sećaš li se, sećaš li se toga dana
    i ne zaboravi ga.
    Jedan čovek ispod neke kapije, zaklonjen
    viknuo je tvoje ime, Barbara
    a ti si potrčala njemu po kiši
    pokisla, ozarena, očarana
    i bacila si mu se u zagrljaj
    Sećaš li se Barbara,
    ne ljuti se što ti kažem ti
    jer ti kažem svakom koga volim
    pa čak iako ga ne poznajem.
    Sećaš li se Barbara i ne zaboravi nikad
    tu kišu tako bledu i tako srećnu
    tu kišu nad morem, nad arsenalom
    nad brodom iz Cezana
    Oh, Barbara
    velika je svinjarija taj Rat i šta je sa tobom
    sada
    pod kišom od gvožđa, vatre, čelika, krvi
    A onaj koji te je stezao u zagrljaju, zaljubljeno
    da li je umro, nestao il je još živ
    Oh, Barbara
    još uvek kiša pada nad Brestom kao što je padala
    nekada
    Ali nije to isto, jer sve je porušeno
    To su samo posmrtne kapi kiše, užasne i očajne
    A nije ni onaj potop kiše, gvožđa, čelika, krvi
    već prosto kiša iz oblaka koji nestaju kao psi
    kao psi koje donosi vodena struja iz Bresta
    da istrunu negde daleko, vrlo daleko od Bresta,
    od koga nije ostalo ništa.

     

    Žak Prever

    01