Crystal Symphony je moj novi dom narednih šest mjeseci. Moja nova kuća, ali bez stalne adrese. Adrese će se mijenjati svakih par dana. Tako da ću malo biti u Engleskoj, malo u Francuskoj, malo u Njemačkoj, zatim Danskoj, Norveškoj, Švedskoj, Rusiji, Estoniji, Irskoj, Islandu, Kanadi i SAD-u.
Koferi se pakuju, stvari se pripremaju, dokumenti se prikupljaju, dan odlaska je sve bliži. 23.05.2012.g. letim u Španiju, u Bilbao. Tamo ću se ukrcati naredni dan, a onda “kud koji, mili moji”. Potpuno novo poglavlje mog života se otvara. Da li me je strah? Jeste! Da li će me to spriječiti da odem? Neće!
Mnogi od vas se sada sigurno pitaju kako sam došla do ovoga posla, pa ću ovdje ukratko napisati šta je sve prethodilo mom odlasku.
April. Odluka je pala. Jedan dan sam saopštila roditeljima da želim učiniti nešto sa svojim životom. Završila sam fakultet i već godinu dana sam prijavljena na birou za zapošljavanje. U međuvremenu, ono što sam honorarno zarađivala je dovoljno samo za kafu i izlaske sa prijateljicama. Pa zar nije bolje da odem, probam, nešto zaradim, putujem i vidim malo svijeta dok sam još mlada i bez obaveza. Roditelji su klimnuli glavom vjerovatno misleći da me niko neće shvatiti ozbiljno s obzirom da nemam iskustva u tom poslu.
Nakon obavljenog razgovora s njima, sjela sam i počela pretraživati world wide web. Dobri stari google, počinjem od njega. Ukucam u google “rad na kruzerima” i izbaci mi sjajan forum inozemstvo-posao.com. Nekoliko dana provedem pretražujući forum i odlučim da se javim u nekoliko agencija koje posreduju i šalju ljude sa naših prostora na brodove. Na kraju se odlučim i pozovem agenciju iz Zagreba koja je nudila najbolje uslove i platu. Pozvali su me odmah i zakazali intervju. I tako sam se za pet dana našla u Zagrebu kod rođaka, čekajući famozni intervju. Da li je to sudbina ili su se zvijezde poklopile ne znam, ali stižem na intervju za jednu od boljih kompanija. Iz komentara koje sam čitala na forumu ima i dosta loših kompanija gdje su lošije i plate i uslovi života. Intervju je bio na engleskom sa agentom iz kompanije. Pitanja su bila tipa zašto želiš da ideš, da li planiraš graditi karijeru, šta očekuješ, šta nudiš, zašto da tebe izaberemo i slično. Imala sam tremu jer nisam bila sigurna ni u svoj engleski, a ni u sebe, ali sam se nekako smirila i lijepo odgovarala na pitanja. Već sutradan su mi javili da sam dobila posao i da će me obavijestiti o daljoj proceduri. Nakon par dana su mi javili da uradim ljekarski pregled i da predam dokumente za američku tranzitnu C1/D vizu. Rekli su mi da će mi kompanija platiti avionsku kartu i refundirati troškove zdravstvenog pregleda. Naravno, bez pomoći mojih roditelja ovo sve ne bi bilo moguće jer ne bih mogla sama sve finansirati. U narednim danima slijedi pakovanje i opraštanje sa prijateljima, porodicom i dragim ljudima.
Samo sam jednom putovala avionom, direktnim letom, i u svemu tome mene je najviše brinulo kako ću se snaći na aerodromima prilikom presjedanja iz aviona u avion.. Luda glava 🙂
“Jer ono što se iznad svega želi, to se obično i ispuni…Uzletjeti, letjeti i sletjeti negdje, pa ako ne valja, krenuti dalje, ispitivati, okušati.”
Dijana Mirojević
