Jer ovo je grad u kome možda i nisam bio najsretniji, ali u kome i kiša kad pada nije prosto kiša.

Sad nek spavaju svi naši i besmrtni.

Pod mostom, kraj “Druge ženske” nabujala Miljacka teče.

Sutra je nedelja. Uzmite prvi tramvaj za Ilidžu.

Naravno pod pretpostavkom da ne pada kiša.

Dosadna duga sarajevska kiša.

Kako li je bilo Ćabrinoviću bez nje u tamnici!

Mi je preklinjemo, psujemo, a ipak dok pada

zakazujemo ljubavne sastanke kao da smo u najmajskijem maju.

Mi je proklinjemo, psujemo, svjesni da od nje nikad

Miljacka neće postati ni Gvadalkivir ni Sena.

Pa šta? Zbog toga zar manje će te voljeti

i mučiti manje kroz stradanja?

Zbog toga zar manja biće moja glad

za tobom i manje moje gorko pravo

da ne spavam kad svijetu prijete kuga ili rat

i kad jedine riječi postaju “ne zaboravi” i “zbogom”?

Uostalom, možda ovo i nije grad u kome ću umrijeti,

ali u svakom slučaju on je zaslužio jednog neuporedivo vedrijeg mene,

ovaj grad u kome možda i nisam bio najsrećniji,

ali u kome je sve moje i u kome uvijek mogu

naći barem nekog od vas koje volim

i reći vam da sam tužan do očajanja.

U Moskvi to bih isto mogao, ali Jesenjin je mrtav

a Jevtušenko sigurno negdje u Gruziji.

U Parizu kako da zovem hitnu pomoć

kad se ona nije odazvala ni na pozive Vijona?

Ovdje zovnem li i topole svoje sugrađanke,

i one čak znaće šta je to što me boli.

Jer ovo je grad u kome možda i nisam bio najsretniji,

ali u kome i kiša kad pada nije prosto kiša.