Za dvadesetogodišnjeg sarajevskog studenta koji je posle izlaska iz jedne zagrebačke kasarne sebi obećao da se neće šišati dok mu kosa ne pokrije cela leđa Makarska se 1983. nalazila nadomak raja.
Autor: Dragoslav Dedović, Deutsche Welle
Jadransko more, Azra u kasetofonu, a pod šatorima u kampu – devojke iz cele Jugoslavije. Jedna zelenooka crnka u komšiluku izvija vrat prema muzici koju sam pustio. To je mig sudbine.
Bude nas zvuci sa obale, čegrtanje posuđa, dovikivanje ribara, prvi vruć povetarac koji najavljuje vrelinu dana. Umivamo se na česmi deleći peškir. Miris soli i borovih iglica, duboka modrina noći, muzika. Tog leta sam toliko srećan da povremeno pomišljam da mesečarim.
Posle sam razgovarao sa mnogim ljudima moje generacije. Svaki drugi je bio makar jednom u ovoj varoši na moru podno Biokova. Put je najčešće bio za sve isti. Vozom do Kardeljeva, – posle smrti Titovog omiljenog teoretičara marksizma Edvarda Kardelja, grad Ploče je preimenovan.
Tog sam jula sa još dva druga uprtio na leđa spakovani šator Vožnja u kupeu vagona Jugoslovenske železnice bila je puna neslanih šala, zadirkivanja i glasne muzike. Posle presedanja na autobus u Kardeljevu, došli smo u Makarsku o kojoj ništa nismo znali. U prvom kampu na koji smo naišli, zaboli smo aluminijumske kline u suvu zemlju punu borovih iglica i razapeli šator.
Verovatno je nemoguće objasniti današnjim generacijama u čemu se sastojao minimalistički šarm kampovanja. Možda su nam za morsku čaroliju bili dovoljni gitara, malo vina i poneki mesni narezak sa okrajkom hleba.
Makarska je u prvoj polovini osamdesetih bila puna mladih ljudi željnih morskog provoda. Na jednoj bini redovno je svirala Galija. Čini mi se da se Neša Galija toliko odomaćio na Makarskoj rivijeri da bi za mene svako spominjanje imena primorskog gradića skoro Pavlovljevim refleksom izazivalo zvučnu asocijaciju:
Još uvek sanjam staru ljubav, a onda tražim bilo koju.
Kada se početkom devedesetih u nagoveštaju srpsko-hrvatske krvave brakorazvodne parnice Neša Galija verovatno nevoljko emancipovao od Makarske, u kojoj je devet leta zaredom svirao, u njegovoj pesmi Skadarska iskrsli su stihovi:
Ne mogu da pijem rakiju kao što je čačanska
Ne mogu da volim čaršiju kao što je Makarska
Tamo više nema nikoga kao što smo ti i ja
Makarska bez istorije
Mladog čoveka ne zanima previše istorija, jer misli da to što se prvi put dešava njemu, prvi put dešava i čovečanstvu. Sve pre njegovog rođenja izgleda kao siva, dosadna knjiga koja je prevaziđena erom televizije i rokenrola. Mladost ima pravo na takve zablude. Moj sin me je pre desetak godina upitao upravo za te osamdesete – da li smo imali mašinu za veš i frižider. Pitanje je bilo logično jer nismo imali računare i mobilne telefone. Razmišljam o svojoj Makarskoj iz osamdesetih.
Sedeli smo pod spomenikom Andriji Kačiću Miošiću – tada nismo znali koga predstavlja figura u franjevačkoj odori. Katedrala Svetog Marka bila je ćutljiva crkvica koja nam ništa nije govorila o stolećima. Pažnja nam je bila usmerena na miris pržene ribe i mora. Nismo imali novca za bašte restorana u kojima je kroz zavesu od žamora zveckao escajg. Ali slušanje svirke koja je dopirala sa terasa bilo je besplatno.
Još jednom sam bio u Makarskoj. U ribarskom seocetu u blizini Makarske krajem osamdesetih majka je kao penzionirana učiteljica radila u restoranskoj kuhinji. Odlučio sam da je posetim. U grad sam stigao u šest ujutro, sunce je postajalo ogromna žuta kugla, more se zlatilo milionima iskri. Sve je mirisalo po borovini i vrućoj zemlji.
Prošetao sam do našeg mola, skinuo sandale i zagazio u vodu. Da li more pamti, čuva li svu onu dobru energiju u svojoj utrobi?
Okrenuo sam se i sa sandalama u rukama pošao uzbrdo. Hteo sam prizor obuhvatiti jednim pogledom. Iza zadnjih kuća je bio borik, a usred njega partizanski spomenik od mramora, sa parolama kojima više nisu verovali ni njihovi autori. Sa klupe na koju sam seo video sam obalu i čemprese kako mrke kažiprste uperene u nebo. Začuo sam režanje. Na jednoj mramornoj ploči desno od mene ležao je ogroman crni pas. Nije želeo da budem ovde. Spuštao sam se vijugavom cestom prema trgu. Pas me je ispratio do prvih kuća i tu se zaustavio. Dobro, rekao sam psu, neću više dolaziti. Učinilo mi se da mi je odmahnuo repom.
Lik sa spomenika, Andrija Kačić Miošić, bio je autor jedne od najznačajnijih južnoslovenskih knjiga 18. veka: „Razgovor ugodni naroda slovinskoga“.
Hrvatska istoriografija ga, naravno, smatra Hrvatom. Srpski izvori ga svrstavaju u “srbokatolike”. Andrija je “narod slovinski” svakako posmatrao šire nego naši savremenici. Njegov književni pseudonim je bio “Starac Milovan”.
Zato mu na grobu u Zaostrogu piše:
POKOJ TEBI STARČE MILOVANE!
KOJI RODU PISMARICU DADE
Koreni ljudi sa ovog priobalja povezani su sa Neretvanskom / Neretljanskom kneževinom. Ona se pre jednog milenijuma razvila u jako gusarsko uporište između ušća Neretve i Cetine. Današnji istoričari muku muče sa etnogenezom ljutih pirata. U delu vizantijskog cara Konstantina Porfirogenita “O upravljanju carstvom” slovenski gusari koji su naselili ovo područje jesu “nekršteni Srbi”. Hrvatski izvori se po prirodi stvari ne fokusiraju na taj iskaz već kažu da se radi o “starom hrvatskom plemenu”. Smatrajući da u tom priobalju žive mnogobošci, pagani, car njihovu zemlju naziva Paganija.
Kako god, ti su gusari, čije je jedno od glavnih uporišta bila Makarska, u 10. veku, prisilili i Mletke da im plaćaju danak. Sledili su vekovi u kojima su se smenjivali gospodari – od vizantijskih, preko bosanskih, mletačkih, turskih, pa opet mletačkih i austrougarskih. Pod današnjim imenom Makarska se prvi put spominje 1502. godine u dokumentu fočanskog kadije Muhameda Musina. Oduvek sam slutio da između Bosanaca, najbrojnijih turista, i Makarske ima neka tajna veza.
Malo ko zna da je u Makarskoj 1909. rođen italijanski glumac Đuzepe Adobati. U to vreme je varoš na moru bila deo Habzburške monarhije. Đuzepe se u Trstu bavio pozorišnom glumom, počeo je da dobija uloge za vreme Musolinijeve diktature, a posle rata, od 1952. ponovo je pred filmskim kamerama. Dobija sporedne uloge u špageti-vesternima ili hororima. To verovatno govori o čoveku koji je živeo od svog zanata, ali nije imao harizme ili sreće da se popne do filmske besmrtnosti. Đuzepe Adobati je ipak glumio u filmovima koji spadaju u svetski vrh kinematografije prošlog veka. Mnoge njegove uspešnije kolege bi dale sve za makar nekoliko sekundi u značajnim klasicima filmske moderne kao što su bili Sladak život (1960) Federika Felinija ili Konformista (1970) Bernarda Bertočučija. Đuzepe iz Makarske je mogao da kaže za sebe da je u nekoliko navrata bio deo ekipe koja je stvarala filmsku istoriju.
Trideset godina od letovanja pod šatorom odlučio sam da se tamo vratim. Sa mnom je pošla tadašnja devojka koja se u komšijskom šatoru zainteresovala za Azrinu muziku. Na nama je vreme ostavilo traga, na njoj manje, na meni više. U autobusu Beograd-Split-Makarska koji je noću jurio kroz Hrvatsku, pitao sam se da li ćemo prepoznati nešto od sebe bivših na mestu gde smo se upoznali. Na internetu sam rezervisao smeštaj nedaleko od autobuske stanice. Ali vlasnica apartmana se nije pojavljivala. Moja saputnica je ostala da razgovara sa prodavačicom u kiosku, a ja sam sišao u centar i rezervisao prvi hotel koji mi se učinio pristojan. Bio je nadomak mora. Kada sam se vratio moja saputnica i prodavačica su pile kafu i pričale kao stare poznanice. Prodavačici nije smetao ekavski, srdačno se oprostila od nas. Ispostavio se da je hotel lep, a ta lepota je imala zapadnu cenu.
Izašli smo da prošetamo. Prepoznali smo samo trg sa okamenjenim Andrijom Kačićem Miošićem i crkvicu. Ništa drugo iz naših sećanja nije se podudaralo sa onim što je bujalo oko nas. Lepo šetalište, fini restorani, uređene plaže, poluprazni hoteli. Uspeli smo da prepoznamo zidić koji je odvajao kamp od ceste uz more. Sada je tu park sa istim onim četinarima koje smo pre tri decenije znali ugledati čim bismo otvorili oči. Seli smo na klupu u parku. Kao da smo bili na drugoj planeti. Nekadašnja varoš masovnog, sindikalnog turizma trudi se da se ulicka za zapadni džep.
Mural na zgradi u kojoj je bila smeštena drogerija dm prikazivao je hrvatskog generala kojem se sudilo u Hagu, a ispod njegovog lika pisalo je: Ponosu hrvatski!
Ono čime bi se Makarska zaista mogla ponositi jesu riba, vino i tiramisu koji su nam servirali u konobi Ivo. To spada u najbolje što su mi izneli na sto na raznoraznim mediteranskim obalama.
Dok se ukrcavamo na autobus za Beograd zaustim da kažem svojoj saputnici – ovde stvarno više nema nikoga kao što smo ti i ja. Umesto toga bacim poslednji pogled na Makarsku i osmehnem se.
