Sada više i ne znamo da putujemo drugačije nego avionima, klimatizovanim automobilima, GPS-navigacijama i FIAT126-1291_4aplikacijama, autobusima “turističke klase”… baškarimo se u “all inclusive” uslugama pa od bazena koji su sve jedan veći od drugoga, do mora ni ne stignemo.
Iako sada djeluje kao daleka istorija, nije tako davno bilo kada smo natovareni u “Fiću” i “Peglicu” putovali na more sa roditeljima, braćom i sestrama, spavali po kampovima i skromnim hotelima “preko sindikata”, provodili bezbrižne dane bosi na plažama bez igraonica, akva parkova, spa centara, đakuzija, animatora, masera… Uživali smo i nije nam falilo ništa!
Nije nam falilo, jer nije ni postojalo.
Nekada smo sakupljali kamenčiće i trpali ih po torbama kao suvenire, a sada se na svakom koraku saplićemo o kojekakve “mamipare”, i mjesta ne pamtimo po onome što smo u njima doživjeli, već po onome što smo u njima kupili.
Potrebe modernog čovjeka “zapatili” smo u paketu sa urbanizacijom, globalizacijom i izoštravanjem razlika između bogatih i siromašnih, pa sada više i ne znamo da putujemo drugačije nego avionima, klimatizovanim automobilima, GPS-navigacijama i FIAT126-1291_4aplikacijama, autobusima “turističke klase”… baškarimo se u “all inclusive” uslugama pa od bazena koji su sve jedan veći od drugoga, do mora ni ne stignemo. A otišli smo na more. Otišli i skupo to platili, kao da uživamo trošeći novac koji sve teže zarađujemo.
Pa, dragi čitaoci, ako ste i vi među onima koji su postali svjesni da su zapravo samo mali šrafovi u toj gigantskoj mašini, šta mislite, ima li izlaza za nas? Hoćemo li se konačno zasititi “utabanih staza”, vratiti prirodi i zainteresovati za otkrivanje novih predjela i upoznavanje bliže i dalje okoline, koju toliko slabo poznajemo?
Ivana Mišković, Bookiraj.com
