Menu
Menu
Mira Furlan i Milka Babović ostaće upamćene kao sjajne osobe uz koje su odrasle mnoge generacije u bivšoj nam domovini Jugoslaviji.
Piše: Milorad Bjelogrlić
Za kratko vrijeme, za nepunih mјesec dana u rajske doline su preselile dviје dame, majstori svog zanata, uz koje su odrasle i sazrijevale generacije i generacije klinaca i klinceza sa prostora bivše nam domovine Jugoslavije. Reč je o sjajnoj glumici Miri Furlan i izvanrednoj sportskoj novinarki Milki Babović. Mnogi će pomisliti kakve veze imaju ove dve žene. Imaju, imaju i te kako, a sledi pokušaj da se to objasni. Napisah, pokušaj jer da bi se pisalo o dve heroine treba biti u njihovom rangu, a takvi su rijetki, baš rijetki.
Mira je za svoje stvaralaštvo dva puta dobila Zlatnu Arenu na najvećem filmskom festivalu u Puli, koji je decenijama bio kultni događaj u SFRJ. Milka je dva puta u anketi „Sportskih novosti” proglašavana za najbolju sportiskinju Jugoslavije. Bila je dugogodišnja reprezentativka, rekorderka u atletici. Dakle, u glumi i sportu dobitnice najprestižnijih nagrada u zemlji kojoj se nekada pevalo i tepalo „Od Vardara pa do Triglava”.
Rođena u Zagrebu gde je u HNK (Hrvatskom narodnom kazalištu) stekla punu afirmaciju, Mira Furlan je u jesen 1991. godine u pisanoj formi u dve rečenice dobila otkaz. Tih godina je sve krenulo nizbrdo na prostorima bivše SFRJ. Scena koju je voljela najviše na svijetu, zagrebačkog pozorišta, joj je nemilosrdno okrenula leđa. Otjerali su je na pravdi Boga. Ružno, odvratno da ne može biti gore. Pravi razlog nikada nije zvanično saopšten, ali jasno „kao dan” da tadašnji establišment u rodnom joj gradu nikako nije mogao da joj oprosti što je po njihovim ukusima „previše” voljela Beograd i tu „mrsku tvorevinu zvanu Jugoslavija”.
Igrala je u to vrijeme u nekim predstavama Jugoslovenskog dramskog pozorišta, živjela na relaciji Zagreb – Beograd. U tadašnjem ludilu koje je, zašto ne reći vladalo kod većine, neoprostiv greh, a otkaz sasvim normalan potez. Dešavalo se to svuda. U novembru 1991. je emigrirala u SAD odakle se nikada nije vratila.
Milka Babović nije imala tako surovu sudbinu. Nije emigrirala, ali je „pod stare dane” dane, kao i Mira Furlan od svoje matične kuće TV Zagreb, koja je preko noći postala HRT (Hrvatska radio televizija) doživela veliko poniženje, o kojem nije nikada javno pričala, ali svi koji su je poznavali i imali prilike da sa njom razgovaraju, doživela ogromno poniženje koje je sve do sudnjeg dana tištilo i nije mogla da se pomiri sa tom činjenicom.
Milka Babović je radni vijek provela u sportskoj redakciji TV Zagreb. Tom zanatu je učila hiljade mladih kolega. Specijalnost su joj bile atletika i umjetničko klizanje. Nema starijeg Sarajlije, Zagrepčanina, Mostarca koji nije upamtio njene prenose i uz njih se edukovao. Uz njen komentar svako je naučio šta je „trostruki aksl”, „pirueta”, „flip”, „luc”, a njeni opisi, kostima, frizure, boja u kojima su nastupali takmičari su bili neprevaziđeni tako da su atletiku i umetničko klizanje gledali i one koje taj sport nije zanimao, ali su ih zbog Milkinih komentara zavoljeli.
Te 1990. godine je održavano Evropsko prvenstvo u Splitu. Na tom takmičenju je Jugoslavija imala mnogo uspeha. Dragutin Topić i Snežana Pajkić su postali šampioni Evrope. Tada se od atletike oprostio legendarni Nenad Stekić, a bilo je planirano da svoje poslednje prenose odradi Milka Babović i zatim ode u zasluženu mirovinu. Niko na prostorima SFRJ nije bolje poznavao atletiku od nje. Bila je višestruka šampionka u sprinterskim disciplinama, suprug joj je bio atletski trener i novinar „Vjesnika” i „Sportskih novosti” Žarko Susić. Imala ja Milka taj sport u „malom prstu”. Vrhunski znalac. Poznavala je odlično sve takmičarske i trenerske tajne. To je bila edukacija van škole.
Međutim, umjesto da ode u Split, Milki su neposredno uoči početka takmičenja saopštili da neće raditi prenose i da mora u penziju. Šok, neverica, trauma… Čuvena Milka Babović je kao i Mira Furlan od svoje matične kuće doživela veliko poniženje. Umjesto časnog rastanka i odlaska u penziju kako je i zaslužila morala je ne htijući u penziju. Nije bila po volji novih čelnika HRT-a koji su posle izbora koji su održani te godine došli na vlast i zaseli u fotelje. Tražili su se podobni i poslušni, a profesionalci i znalci su morali da se povuku.
Da je Milka Babović bila pre svega čovek, sjajan novinar, dokumentarista, profesionalac potvđuje još jedan podatak za koji vrlo malo ljudi zna, samo rijetki. Dva meseca pre početka Evropskog prvenstva u Splitu tadašnja JRT je radila čuveni miting iz Brisela, koji su prenosili Milka Babović i tadašnji novinar TV Sarajevo Nedeljko Kovinjalo, koji se po izbijanju rata preselio u Beograd. Naravno, tema njihovih razgovora je bilo predstojeće EP u Splitu.
Milka nije ni slutila da neće prenositi to takmičenje. Pripremila je zlata vrijednu dokumentaciju sa rezultatima osam prvoplasiranih takmičara u svim disciplinama, počev od prvog Evropskog prvenstva u atletici koje je održano 1934. godine u Torinu. U to vreme nije bilo interneta, „gugla” i kojekakvih savremenih čudesa koja svim sportskim novinarima olakšavaju posao. Sada je dovoljan jedan klik na tastaturi i imate sve podatke o svakom, a tada su trebali meseci mukotrpnog rada da se sakupe svi rezultati, podaci o svim takmičarima.
Nije Milka Babović spremila samo rezultate finala, nego i rezultate i podatke o svim takmičarima iz Jugoslavije koji su učestvovali na svim prvenstvima Evrope. Pravo bogatstvo za svakog sportskog novinara. Milka je bila živa „vikipedija” atletike. Međutim, kada je saznala da neće prenositi takmičenje u Splitu Milka Babović je svu prikupljenu dokumentaciju uredno upakovala i poslala u Sarajevo mladom kolegi Nedeljku Kovinjalu, koji i dan-danas ima sve podatke koji su mu mnogo pomogli tokom njegovog rada u sportskoj redakciji TV Sarajevo i kasnije RTS.
U to vrijeme, sredinom 1990. godine potpisnik ovih redova je bio dopisnik Sportskog Žurnala koji je tek krenuo, ali i honorarni saradnik u sarajevskim „Večernjim novinama”. Nedeljko Kovinjalo je u dogovoru sa tadašnjim urednikom Borom Glušcem pred prvenstvo u Splitu na stranicama „Večernjih” u više nastavaka napisao feljton o „Istoriji evropskih prvenstava u atletici”. Sećam se da je feljton bio izuzetno čitan i da je mnogo ljudi zvalo redakciju da čestita autoru feljtona.
Mire Furlan i Milke Babović više nema, ali neka ostanu zapisani ovi redovi o dvije dame, profesionalcima, časnim osobama, heroinama, kojima su se divili ljudi u nekadašnjoj nam domovini. Neka mladi uče kako se treba ponašati i ostati čovjek u svakom trenutku. Bilo je lepo odrastati i živjeti u njihovo vreme. Sa sobom su ponele celu jednu epohu blistavog rada u svojim oblastima.
Neka im je laka zemlja i počivajte u miru. Hvala vam!
