Pero Zubac: Mostarske kiše

U Mostaru sam voleo neku Svetlanu

Jedne jeseni

Jao kad bih znao sa kim sada spava

Ne bi joj glava, ne bi joj glava

Jao kad bih znao ko je sada ljubi

Ne bi mu zubi, ne bi mu zubi

Jao kad bih znao ko to u meni bere

Kajsije još nedozrele

Govorio sam joj ti si derište ti si

Balavica

Sve sam joj govorio

I plakala je na moje ruke, na moje reči

Govorio sam joj ti si anđeo, ti si đavo

Telo ti zrelo, šta se praviš svetica

A padale su svu noć neke modre kiše

Nad Mostarom

Nije bilo sunca, nije bilo ptica, ničeg

Nije bilo

Pitala me je imam li brata, šta studiram

Jesam li Hrvat, volim li Rilkea, sve me

Je pitala

Pitala me je da li bih mogao sa svakom

Tako sačuvaj bože

Da li je volim tiho je pitala

A padale su nad Mostarom neke modre

Kiše

Ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini

Ali nije htela to da čini, nije htela

Il nije smela, vrag bi joj znao

Jesen je, ta mrtva jesen na oknima

Njene oči ptica, njena bedra srna

Imala je mladež, mladež je imala

Ne smem da kažem

Imala je mladež mali ljubičasti ili mi

Se čini

Pitala me je da li sam Hrvat imam li

Devojku

Volim li Rilkea, sve me je pitala

A na oknu su ko božićni zvončići moga

Detinjstva zvonile kapi

A noćna pesma tekla tihano niz donju

Mahalu

Ej Sulejmana othranila majka

Ona je prostrla svoje godine po parketu

Njene su oči bile pune kao zrele breskve

Njene su dojke bile tople ko mali psići

Govorio sam joj da je glupava, da se pravi

Važna

Svetlana Svetlana znaš li da je

Atomski vek

De Gol, Gagarin i koještarije, sve sam

Joj govorio

Ona je plakala, ona je plakala

Vodio sam je po kujundžiluku po

Aščinicama

Svuda sam je vodio

U pećine je skrivao, na čardak nosio

Pod mostovima se igrali žmurke Neretva

Ždrebica

Pod Starim mostom Crnjanskog joj

Govorio

Što je divan, šaputala je, što je divan

Kolena joj crtao u vlažnom pesku

Smejala se tako vedro, tako nevino ko

Prvi ljiljani

U džamije je vodio Karađoz beg mrtav

Premrtav

Pod teškim turbetom

Na grob Šantićev cveće je odnela malo

Plakala kao i sve žene

Svuda sam je vodio

Sada je ovo leto

Sad sam sasvim drugi, pišem neke pesme

U jednom listu pola stupca za Peru Zupca

I ništa više

A padale su svu noć nad Mostarom neke

Modre kiše

Ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini

Al nije htela to da čini, nije htela

Il nije smela, vrag bi joj znao

Ni ono nebo ni ono oblačje ni one

Krovove

Bledunjavo sunce izgladnjelog dečaka

Nad Mostarom

Ne umem zaboraviti

Ni njenu kosu njen mali jezik kao jagodu

Njen smeh što je umeo zaboleti kao

Kletva

Onu molitvu u kapeli na Belom Bregu

Bog je veliki, govorila je, nadživeće naša

Ni one teške modre kiše

O jesen besplodna njena jesen

Govorila je o filmovima o Džemsu Dinu

Sve je govorila malo tužno malo

Plačljivo o Karenjini

Govorila je Klojd Grifits ne bi umeo

Ni mrava zgaziti

Smejao sam se, ti si glupa on je ubica

Ti si dete

Ni one ulice one prodavnice poslednjeg

Izdanja Oslobođenja

Ni ono grožđe polusvelo u izlozima ne

Umem zaboraviti

Onu besplodnu gorku jesen nad Mostarom

One kiše

Ljubila me je po cele noći, grlila me i

Ništa više

Majke mi ništa drugo nismo

Posle su opet bila leta posle su opet

Bile kiše

Jedno jedino malo pismo iz Ljubljane

Otkud tamo

Ni ono lišće po trotoarima ni one dane

Ja više ne mogu, ja više ne umem

Izbrisati

Piše mi pita me šta radim, kako živim

Imam li devojku

Da li ikad pomislim na nju na onu našu jesen

Na one kiše

Ona je i sad kaže ista kune se Bogom

Potpuno ista

Da joj verujem da se smejem davno sam

Davno prokleo Hrista

A i do nje mi baš nije stalo klela se

Ne klela

Mora se tako ne vrede laži

Govorio sam joj o Ljermontovu o Sagalu

Sve sam joj govorio

Vukla je sa sobom neku staru Cvajgovu

Knjigu čitala popodne

U kosi joj bilo zapretano leto žutilo

Sunca malo mora

Prve joj noći i koža bila pomalo slana

Ribe zaspale u njenoj krvi

Smejali smo se dečacima što su skakali

Sa mostova za cigarete

Smejali smo se jer nije leto a oni skacu baš

Su deca

Govorila je mogu umreti mogu dobiti

Upalu pluća

Onda su dolazile njene ćutnje duge

Preduge

Mogao sam slobodno misliti o svemu

Razbistrit Spinozu

Sate i sate mogao sam komotno gledati

Druge, bacati oblutke

Dole niz stenje, mogao sam sasvim otići

Nekud otić daleko

Mogao sam umreti onako sam u njenom

Krilu, samlji od sviju

Mogao sam se pretvoriti u pticu, u vodu

U stenu, sve sam mogao

Prste je imala dugačke krhke beskrvne

A hitre

Igrali smo se buba-mara i skrivalice

Svetlana izađi eto te pod stenom nisam

Valjda ćorav

Nisam ja blesav hajde šta se kaniš

Dobićeš batine

Kad je ona tražila mogao sam pobjeći u

U samu reku našla bi me

Namiriše me kaže odmah pozna me dobro

Nisam joj nikad verovao valjda je stalno

Curila kroz prste

Volela je kestenje kupili smo ga po

Rondou

Nosila ga je u sobu vešala o končiće

Volela je ruže one jesenje ja sam joj

Donosio

Kad svenu stavljala ih je u neku kutiju

Pitao sam je šta misli o ovom svetu

Veruje li u komunizam

Da li bi se menjala za Natašu Rostovu

Svašta sam je pitao

Ponekad glupo znam ja to i te kako

Pitao sam je da li bi volela malog sina

Recimo plavog

Skakala je od ushićenja hoće hoće

A onda odjednom padala je u neke tuge

Ko mrtvo voće

Ne sme i ne sme, ne bi to ona ni za

Živu glavu

Vidi ti njega, misli tek tako, kao da je ona

Pala s Jupitera

Ko je to recimo Zubac Pera da baš on a

Ne neko drugi

Taman posla, kao da je on u najmanju ruku

Brando ili takvi

Govorio sam joj ti si glupa ti si pametna

Ti si đavo

Ti si anđeo sve sam joj govorio ništa mi

Nije verovala

Vi ste muškarci rođeni lažovi vi ste hulje

Svašta je govorila

A padale su nad Mostarom neke modre kiše

Stvarno sam voleo tu Svetlanu

jedne jeseni

Kad bi’ znao sa kim sada spava

ne bi mu glava

Ne bi mu glava jao kad bi’ znao

ko je sada ljubi

Ne bi mu zubi, ne bi mu zubi jao

kad bi’ znao ko to

U meni bere kajsije još nedozrele.