Mladog i talentiranog pisca Srđana Sekulića sarajevska književna scena dočekala je raširenih ruku. Objavljivanjem njegove knjige „Čikma“ u izdavačkoj kući „Buybook“, umjesto s CIPS-om, upisao se u Sarajlije.
Rođen je 1993. godine u Prištini, na Kosovu. Od ranih gimnazijskih dana piše poeziju i prozu. Njegove kratke priče i pjesme objavljivane su u književnim časopisima, na portalima i u književnim zbornicima na prostoru nekadašnje Jugoslavije.
Malo ko je od mladih pisaca bio prevođen na toliko jezika – na albanski, makedonski, persijski(farsi), turski, rusinski, njemački, mađarski, francuski, cincarski (armanjski) i engleski jezik.
Za Furaj.ba govorio je o svojim počecima, o književnosti, o Sarajevu, gradu u kojem živi i o kojem piše…
Magija pripovijedanja
„Verovatno se moje životno iskustvo koje je bilo vrlo turbulentno od najranijeg detinjstva ispostavilo kao plodna smesa iz koje je kao kvasac narasla želja da jednoga dana postanem pisac. Toliko toga sam želeo da kažem i objasnim najpre sebi pa onda i drugima. Verujem da se pisac postaje iz hendikepa… To nije nimalo srećno niti romantično zanimanje“, rekao je Srđan Sekulić za Furaj.ba navodeći kako ga je književnosti privukla magija pripovijedanja.
„Način na koji vreme staje kada se čita ili piše. Tada se živi u tekstu i za tekst. Sve ostalo je manje važno, gotovo da ništa van toga ne postoji za osobu koja je ušla u priču. Čitao sam knjige koje su promenile moj život iz korena… Napravile me boljim čovekom. Lista knjiga i pisaca koji su na mene uticali je velika. Imao sam tu sreću da mi dolaze dobre knjige, važna književna dela. Verujem da su David Albahari, Mirko Kovač, Bruno Šulc jedni od onih pisaca koji su u dobroj meri formirali moj čitalački ukus. Ti su me pisci naveli da i sam počnem sa radom. A šta je od toga što sam ja napisao za ponos, o tome će najbolje suditi oni koji su me čitali. No, svakako je to pre svega poezija kojoj sam posvetio čitavog sebe“, otkrio nam je Srđan.
Sarajevo njegova sudbina
Za Sarajevo kaže da je njegova sudbina. Prva knjiga mu je objavljena u ovom gradu, a da tada nije mogao ni zamisliti da će jednoga dana živjeti u Sarajevu.
„Počeo sam dolaziti i obilaziti grad prateći knjigu. A knjiga mi je donela Lejlu, ženu mog života sa kojom sam dobio sina u istom ovom gradu. Majka mi je onda kada sam se preselio ovde, a navršilo se tri godine kako živim u Sarajevu, ispričala jednu priču koju do tada nisam znao… Nju je u Prištini te 1993. godine porodila babica iz Sarajeva – Mirsada. Ta Mirsada je živela i radila u Prištini, no bila je Sarajka rodom. Verovatno mi je ona nešto šapnula kada sam došao na ovaj svet.
O Sarajevu sam znao da je ranjeni grad. I tako ranjen, on i dalje ima dosta toga da pruži onima otvorenog srca. Kada je o utiscima reč, sigurno je prvi utisak onaj pogled sa Bistrika kada se ulazi u Sarajevo sa romanijske strane. Napisala je jedna velika sarajevska pesnikinja Dara Sekulić antologijske stihove o tom ulasku u grad… ‘Došla sam kao grlom u jagode!’“, prokomentirao je Srđan.
Inspiraciju za pisanje najčešće pronalazi svuda, najčešće na neočekivanim mjestima. Nekad čitajući, nekad slušajući, nekad posmatrajući… Mirisi i boje su također za Srđana okidači za stvaranje riječi i rečenica.
„Sarajevo je kao grad za mene velika inspiracija. Gledam ga dvojako. Očima stranca što mi donosi privilegovanu poziciju odmaka prilikom stvaranja, no opet i očima nekog ko se naturalizovao ovde. Ovo je grad čudne arhitekture, strašno zanimljivog urbanog plana. Kada sam napisao ‘Čikmu’ koja je knjiga o Sarajevu, shvatio sam da se Sarajevo nekad mora opisati u formi poezije a nekad u formi proze. Jednostavno takav je grad. Nekad priča priču, a nekada peva sevdalinku“, kazuje nam Srđan.
Najviše voli mahale
U Sarajevu je Srđan pronašao i stalni posao, osnovao porodicu, te najsretnije dane provodi u ovom gradu. Zanimalo nas je kako pronalazi vrijeme za pisanje uz sve obaveze koje ima kao zaposleni roditelj.
„Onaj koji mora da piše on lako pronađe vreme i mesto za pisanje. Radim to u svim prilikama. U tramvaju, dok sedim na klupi, kada sednem za svoj računar na kome inače pišem. Nekada danima nosim građu i ideje za poeziju i prozu u glavi, pa čekam pravi momenat da to izbacim iz sebe. Pustim rečima da se krčkaju. One same odaberu moment kada su spremne za papir“, otkrio nam je Srđan koji kaže da u Sarajevu najviše voli mahale, stare dijelove grada za koje kaže da su same po sebi palimpsesti.
„Tamo se iznova i iznova kako zagrebeš pojavi nešto novo i začuđujuće. Sarajevo je puno kutaka, svako može pronaći svoj makondo. Treba hodati kao Zuko Džumhur i slušati. Onima koji prvi put dolaze u grad preporučujem da zalutaju… Tako će najbolje upoznati Sarajevo. Ko zna kuda ih vijugave sarajevske čikme mogu odvesti. Na Alifakovac, Sedrenik ili Vratnik… Kobilju Glavu ili Orahov brijeg. Tada će im biti jasniji oni stihovi rahmetli Marka Vešovića iz pesme ‘Grad’:
“Još uvijek je živa, u meni, iz sna slika
Kad prvi put Sarajevo ugledah, sa Bistrika:Na stotine sazvježđa u pomrčinu palo –
Zemaljsko i nebesko sasvim se smiješalo.”
Stolac sunce najljepše grije
Obišao je i veći dio Bosne i Hercegovine, te svaki njegov kraj smatra posebnim na neki način.
„Volim uvek otići u Stolac. Taj kameni grad na Bregavi sunce najlepše greje. Travnik je takođe jedna šara na bosanskom ćilimu kojoj se uvek rado vraćam sa posebnim ushićenjem“, prokomentirao je Srđan.
Kao neko ko je porijeklom s Kosova, živio u Novom Sadu, a sada u Sarajevu, smatra da su nam zajedničke i sreća i tuga.
„Sisali smo isto mleko. U žilama nam kola ista krv. Na kraju krajeva, jezik je ono što nas i spaja i razdvaja. Vakat je da počnemo slušati jedni druge malo bolje… Srećni smo što nam ne treba titlovanje niti prevodioci, samo se trebamo potruditi da posmatramo svet iz perspektive onog drugog“, rekao je Srđan za Furaj.ba koji se i sam bavi prevođenjem i uči nove jezike.
Za sada prevodi poeziju i prozu sa bugarskog i makedonskog jezika.
„To je za mene čisti užitak, rudarenjem u tuđem jeziku bolje upoznajem svoj. Velika je to praksa za jednog pisca. Moja poezija i proza su takođe prevođeni na strane jezike. Imao sam tu čast da su to uradili ljudi koji su zaista osetili ono što pišem… Tako da sam srećan recepcijom svoje književnosti u jezicima na koje je ista prevedena. Pored makedonskog i bugarskog govorim i pišem i engleski jezik a snalazim se pomalo i u albanskom jeziku. Maštam da jednoga dana naučim persijski tj. farsi. Farsi je jezik velike književnosti… Mevlane Rumija, Hafeza Širazija, Abdurrahmana Džamija, Omara Hajama“, prokomentirao je Srđan.
Preporuke za čitanje
Na pitanje koji književni žanr voli čitati u slobodno vrijeme, kojeg pisca ili spisateljicu, kaže da mu je to najteže bilo odgovoriti.
„Volim različite književne žanrove. Sve zavisi u kom sam raspoloženju. Nekad mi prija poezija, nekada epska književnost, modernizam, realizam. Dramski tekstovi su mi vrlo važni, trudim se da čitam drame što češće mogu. Veliki sam zaljubljenik i u radio-dramu. Trenutno se bavim književnim delom holandsko-iranskog pisca Kadera Abdolaha. Iščitavam njegove romane. A vazda uporedo sa prozom čitam i neku poeziju… Prija mi kako piše moj prijatelj Ahmed Ananda, sufi pesnik. Takođe, svima bih preporučio da otkriju pesnika i likovnog umetnika iz Stoca Igora Borozana, a bome i da se bace u koštac sa književnim delom Ivana Lovrenovića, tu pre svega mislim na knjige ‘Ulazeći u Varcar’ i ‘U sjeni fantoma’“, rekao je mladi pisac Srđan Sekulić za Furaj.ba.
