Hercegovci bi nekom ko je dosadan rekli “neka te”. K’o biva smiri malo. Bosanci bi kad hoće da puste nekog na miru rekli “neka ga”. Sarajlije željno iščekuju da svakog ljeta kažu – neka nam ga. Festivala.
Neka nam i njega i Sarajlija i starih i novih i najnovijih. Neka i crvenog ćilima i glumaca i režisera. I stranaca i domaćih. I naučenih i priučenih. Neka i sponzora. I sponzoruša. Neka nam i zatvorene nekadašnje Ulice JNA. I kafana i onih tamo i onih vamo. Neka nam i šorceva. Neka i džepova koji naprijed vise ispred šorceva. Našiće se jeans tokom vremena, kao što se i post našiva u njihovim godinama. Neka policije i specijalne i manje
specijalne. Neka i šminkera. Neka i simbioze gradske raje i papaka. Neka plastike i sintetike. Neka i ministra. I ostalih velikaša. Neka i after derneka u Dubrovniku. Mada bi
ga moglo napravit’ i u Mostaru ili Trebinju.
Neka nam i Švaba i Švedjana i domaćih i pravih. I dijaspore i autohtonih. Neka i turista u valovima. I taksista dok trljaju ruke. I punih hotela i hostela. Neka nam i zapadnih i istočnih. I tetoviranih i pokrivenih. Neka i Arapa, onih koji kad se peteroume koju od pet košulja kupit, kupe svih pet. Raznih boja i dezena. Neka i Turaka. Oni su domaći. Kad ih nema na Čaršiji, vidiš ih na televiziji. A ljepše ih je vidjet’ na Čaršiji.
A volio bih da mogoh reći neka nam i malene Monice i Emira. I njima bi drugačije bilo u Šeheru neg’ u maloj čaršiji. Ipak mu je ostalo duše sarajevske, mada neće ni režiser Sarajevo, ni Sarajevo njega. Ako nije duše, onda jeste ostalo bar mahalskog bezobrazluka i urbane nadmenosti. To zasigurno nije u šumi naučeno.
Neka i Palme i Oskara i Medvjeda, Srce je ipak srce. Gled’o ti filmove il’ ne gled’o. Ko još gleda filmove? Gledamo jedni druge. I pričamo jedni o drugima. Neka i mene, pa makar mi Hercegovci rekli “neka te”. Ipak, šta god da Hercegovci kažu, Tuzlaci imaju jednu ljepšu . . .” Pusti kraju” i ćeraj svoj posao.
