Sarajevski John Doe: Zašto u Sarajevu češće govorimo “jaran” nego “drug”

    Sarajevski John Doe: Zašto u Sarajevu češće govorimo “jaran” nego “drug”

    Pita me jučer jedan prijatelj iz Hrvatske zašto mi u Sarajevu češće govorimo „jaran“, nego “drug” ili “prijatelj”, i postoji li ikakva razlika u to troje.

    Piše: Sarajevski John Doe

    Ne htjede da prihvati odgovor da se to ne može objasnit, da je to sarajevska furka i da niko drugi do Sarajlija ne može biti jaran, pa mu ja ispričam za Mikija.

    – Slušaj, da ti kaže brat, ima jedna pjegava na Vilsu. Ma dobro, ima ih stotine, šta me tako gledaš, al’ samo na ovoj ti vidiš da je pjegava jer se nije prešminkala svim onim ženskim čudima za lice. Vako je to bilo, slušaj – prolazim pored onih luđaka što rentaju bicikla i krkanske kočije na točkovima, kad ispred mene hoda dukserica. Majke mi tako izgleda, ko duks na nogama. Prsti joj jedva vire iz rukava koliki je to duks, kapuljača joj zagrlila vrat a donji rub dođe negdje do asfalta. I slušaj bolan, sustignem ti ja nju, nema ni metar i po u njoj svega mi, taman u džep da ti stane, svezala kosu na vrh glave, onako kovrdžava ko što ti voliš, brineta, a taj njen svezani čvor, ma reko bi čo’ek to će se svakog časa razvezat i sva ta kosa će joj se rasut po ramenima a koliko je mala i umiljata, mogla bi se jadnica srušit ako do tog dođe. Zato se ja fino približim, kontam ako se stvari otmu kontroli, da je uhvatim da ne padne! Kavalir vazda, logično. I kako se ja malo primaknuh, okrene ti se ona prema meni, ko da me hoće pitat „šta sad ti hoćeš?“, a ja bleno u njene pjege ko tele, zurim li zurim, pa se ko hoću nasmijat a ne mogu jer sam zino u isto vrijeme pa izgledam ko da će mi pozlit. Nju te moje grimase valjda nasmijale, skontala cura da nisam prijetnja – ja samo nisam normalan, pa se oraspoloži, potapša me po ramenu i reče mi da probam ponovo. Znaš kolike su joj oči – ne bi mi vjerovo, eto, to moraš vidjet. I nekakav prćast nosić, pa još ona jedna lokna pobjegla iz labavog čvora, te hoće na nos, te hoće na obraz, te neće, a kako vjetar puhne i ponese je s lica čas lijevo čas desno, tako je i ja pratim očima, isto ko kad nekog hipnotiziraju satom a on zuri u njeg ne kontajuć ništa. E tako sam ti brate i ja, ko tele. I slušaj, da ti pričam dalje! Kažem ja njoj da ne umijem prilazit curama, da to nisam radio makar deset godina jer u Saraj’vu više i nema cura, sve neki šejtani Bog da te sačuva, ubiše pogledom samo ako si na metar prišo, a to se još propelo, ma tol’ko visoko im glava u oblacima, i da im nešto kažem, povisoko su gore, ne bi me vala ni čule. Njoj to šega, pa se opet nasmija, a kako se ona nasmije tako ja postanem tele pa se kreveljim. Mahnit, kad ti kažem, ne znam sa ženskom pričat i Bog. Al’ džaba brate, njoj ja duhovit, ne znam ni kako ni zašto, ja ti ne bi znao nasmijat nekog ni da mi život o tom ovisi al’ eto, pred njom tako smotan izgleda ispadoh nekakva luda. Pitam je gdje je pošla – kaže ode do klupe, hoće nešto da čita. E čuj čita, hajd ti meni sad objasni kad si zadnji put čuo da je djevojka mahsuz od kuće, nesređena, raščupane kose, u duksu, pošla na glavno šetalište gdje ima milion ljudi, da tamo čita knjigu? Pa bolan sad se napucaju i kad idu biciklo vozit.. a ova vala tačno ko da je iz onih tvojih priča mahnitih ispala. Rekoh je l’ stvarno ideš čitat, kaže stvarno idem… Hajd rekoh mogu l’ s tobom, brate, kaže ona slobodno, samo me nemoj ometat. Neću rekoh majke mi, ja samo gledam Miljacku a ti de čitaj. Svakako će svi mislit da si luda čim ne bleneš u telefon a listaš nekakve tamo knjige. Šega njoj i to, ja šta god zinem, ona se smije. I slušaj sad, pazi, sjednem ti ja kraj nje – ona izvadi onog tvog bolan, kako mu ime? Tomaš, e taj! I krene ti ona čitat a ja sve gledam preko oka i iskosa, ne bi me čudilo da mi sad oči i ostanu tako naheravo. Skonta ona to pa zatvori knjigu, okrene se u mene i onim golemim očima me sve ko opet pita: šta sad smjeraš? Ništa ja, okrenem se brže bolje opet prema rijeci, šatro nešto razmišljam, kad njoj zapišta telefon, nekak’a notifikacija. Šmeknem ja, jebiga, morebit da je momak pa da provjerim, je l’, kad ono Tumblr notifikacija i nećeš mi vjerovat: tvoja objava iskoči. Jest matere mi, ne zajebavam te, znam kako izgleda ona tvoja stranica – ne mogu to fulit. Skonta ti ona da je opet gledam, a ja ti se odmah krenem pravdat rekoh vidim pratiš mi jarana. Kakvog jarana, kaže ona. Ma reko taj Sarajevski Đon Do, to ti je moj jaran. Opet ona razvuče osmijeh, valjda joj ovo Đon bilo šega, pa mi ne vjeruje da te znam. Bracika, kol’ko ima kako ti pišeš te svoje gluposti, ja namjerno redom pitam ljude zna l’ ko za „Sarajevski Đon Do“, niko pojma nema, dakle nisi ništa popularniji od mene, al’ eto ova te malecka zna. Krenem ti se ja njoj klet u sve redom, hajd ona ko povjeruje al’ kaže moram joj dokazat jer ko biva, ne izgledam kao neko s kim bi se ti družio. Čuj ti male bezobraznice, hoće reć da sam glup, šta li? Ma može reko, hajd, nije frka, evo ti sad njegov broj telefona pa se upoznajte – sve te nešto gledam, ma ko da si mu iz oka ispala, majke mi, skroz si mi njegov tip. Obavezno reci Miki ti dao broj, brat moj Đon će odmah htjet da te upozna.

    I eto vala, tako je bilo. Uze onu knjigu i ode, a ja tebe zvrcno na kafu da ti pričam kako sam ti sredio izlazak. Sad će ona zvat, Boga mi ne zaje*ava te jaran, djevojka ima ono tvoje ludilo, ista dijagnoza, znam ja tebe. Ovaku nećeš nać niđe a kad brat preporuči, to ti mora valjat. Eto, nisam ja htio sebi, je*iga, šteta je, cura čita tamo te tvoje splačine, jest slatka, jest sve al’ brat je brat.”

    I kao što Miki reče, tako na kraju i bi. Nešto kasnije mi dođe poruka pa se nasmijah od srca i pomislih da je možda bio u pravu s onim da nam je ista dijagnoza, a kaže mi u poruci: „Za sat vremena čitam nešto dobro na sedmoj klupi na Vilsonovom, brojiš od Suade prema Bristolu. Reko Miki da dođe Đon Do.“

    Eh eto, to ti je Jaran. Ne umijem drugačije objasniti.