Aleksa Šantić – Zimsko jutro

Mostar – Stari most

ZIMSKO JUTRO

Svanu. Mujezin viče na munari:

Salepčija se čuje: “Vrućo! Taze!”

Otvaraju se gazdinske magaze

I brave škripe i ćepenci stari.

Poledica je. Zgureni metlari

Trljaju ruke. NizMahalu Donju

Po koji Turčin projaše na konju,

A za njim stižu hrti i ogari.

U berbernici skupljaju se age,

Puše i srču kavu. Iz odžaka

Po njima titra vatre crven laka,

I okna suze od pare i vlage.

Poneka cura s ibrikom, sva jedra,

Na česmu pođe, i dok vjetar mete,

Nanule klepeću o gole joj pete,

I puna, zdrava tresu jojse njedra.

U dugom ćurku pognuti, sa štapom,

Trgovci kraču i nazivlju boga.

Pokoji liska, polunagih noga,

Na vjetru trči za razdrtom kapom.

Prolaze krave i riču. S kantarom

Već baždar čeka. U vrevi i buni

Hljebar se krivi: “Somuni! Somuni!”

I dalje čuči za mangalom starom.

Sve življi biva sokak i raskršće,

Pod teretima drumom škripe kola,

Bič puca… Tegle, stenju kljusad gola,

I hladno jutro nad Mostarom dršće.

Aleksa Šantić