Černobil – 12 sati

Pre nego što počnem pisati o mojoj poseti Černobilu moram Vam napisati nekoliko stvari. Prvo, koliko god to čudno zvučalo, moja životna želja je bila da posetim Černobil i Pripiyat. Drugo, imam dokaz od doktora da sam normalan i da nisam lud. A treće i najbitnije, i mesec dana nakon posete nisam mutirao ni dobio nijedan deo tela više.

Video, tekst i fotografije: Emir Mafke Vražalica

Naime, pre nekoliko meseci sam odlučio da posetim ovo „ukleto“ mesto i iskreno nisam bio spreman na sve što sam tamo video i osetio. Put je počeo u Kijevu koji me je oborio sa nogu svojom lepotom i svojim niskim cenama. Nedugo nakon boravka u Kijevu isti se popeo u top 5 gradova koje sam ikada posetio.

Put u Černobil

Ubrzo je došao i taj da da posetimo Černobil koji je od Kijeva udaljen oko 120 kilometara. Klimatizovani kombiji puni turista sa svih strana sveta gde svaki ima svoju priču zašto je baš izabrao da poseti ovu destinaciju, vodiči kojima je sasvim normalno što više od 4 godine, 3 puta sedmično posećuju ovo mesto, već u početku daju naznake da će ovo biti specifičan izlet. U kombiju nam prikazuju dokumentarac koji govori o nesreći i posledicama i tada se već javlja strepnja da ovo možda i nije bila dobra ideja, ali kasno…. ubrzo smo prošli vojni punkt i ušli u zabranjenu zonu a zvuk sa Gajgerovog brojača dobija neko novo značenje / zračenje.

Pripiyat, grad pored nuklearne elektrane

Odmah na početku vodiči daju osnovne upute da ne sedite na zemlju (ako planirate imati decu), da ne jedete niti pijete van kombija i da ne uzimate „suvenire“ jer ćete zbog istih biti uhapšeni na aerodromu i nećete stići da vidite kako svetle u mraku. Odmah idemo u Pripiyat, grad pored nuklearne elektrane čijih je 30.000 stanovnika evakuisano za jednu noć. Tu ubrzo zaključite da je najveći grad duhova na svetu pun kineskih turista koji se kreću u malim grupama. Prvi stereotip o gradu pada u vodu. Odmah nakon toga posećujemo poznati luna park koji nikada nije otvoren i tu neki turisti već počinju osećati posledice nedostataka toaleta u gradu. Onaj trenutak kada smo ušli u šumu u centru grada i kada su nam rekli da se nalazimo na zaraslom terenu fudbalskog kluba sam iskoristio da se našalim da naši fudbaleri igraju u gorim uslovima. Ta konstatacija nije pomogla turisti iz Španije u nedostatku toaleta – naprotiv.

Polako se krećemo prema zgradi od 14 spratova koju ćemo iskoristiti kao vidikovac i ja, nekada oko 7 sprata, shvatam da sam kondicjiju ostavio u Kijevu. Pogled sa zgrade je jeziv ali intrigantan. U daljini se vidi plava zgrada čije je ime postalo sinonim za nesreću. Pored starog sarkofaga vidimo čudo inžinjerstva. Novu arku. Najveći pokretni krov na svetu koji se trenutno pravi i koji će biti postavljen na stari sarkofag u nadi da se spreči urušavanje istog i nova katastrofa. Ubrzo nam govore da turisti imaju još samo 2 godine vremena da vide staru zgradu koju će prekriti nova arka. Poslednja stanica ture je 200 metara od nuklearke gde smo u jezeru videli somove veličine omanje kuće (makar se tako meni učinilo). Iskreno sam se nadao da nisu mutirali da hodaju po zemlji. Pre nego što sam saznao ovu informaciju već smo bili na putu prema Kijevu.

Černobil me je ostavio podeljenog mišljenja o svemu ovome. Ponajviše zbog zoga što su ljudi (uključujući mene) od jedne strašne katastrofe gde je bezbroj ljudi umrlo / iseljeno  napravili turističku aktrakciju a delimično i zbog toga što  i dalje imaju ljudi koji pokušavaju na tome da zarade. Na kraju sam ostao ponižen pred samim brojem praznih prozora u gradu koji govore o promenjenim i izgubljenim životima ali isto tako sam počeo više da cenim ono što ja imam u svom gradu.

Cjenovnik posjete

100 € – Povratna karta avionom, Budimpešta – Kijev
50 € – 7 noćenja, hostel Kijev
100 € – hrana, ulaznice u muzeje, provod u Kijevu
100 € – Izlet u Černobil, prevoz, hrana i vodiči