Mogao je proći
dan,
eventualno dva
da me ne vidi
Koji minut,
sat,
da me ne čuje
i tek po neka
sekunda da joj
iz glave pobegnem.
Mi nikada nismo
mogli kao jedno
iako jedno bez
drugog nismo znali.
Ni sam ne znam
šta smo mi.
Prijatelji,
srodne duše,
ljubavnici.
Nikad se nije izjasnila,
nisam ni ja.
I bez onih “najlepših”
reči smo više od svih
znali o sreći.
Jedan naš običan dan
pravi je igrani film.
Toliko zapleta i raspleta
je izmedju nas bilo.
Odlazaka,
dolazaka,
neprospavanih noći,
jutra u krevetu,
uz kafu i cigaru,
tvoj osmeh
i ono moje kada
okrenem sve na šalu.
Naši dijalozi
bi običan svet
ostavljali u čudu.
Od običnih,
svakodnevnih tema
pa sve do paralelnih svetova
i sve to u par sati.
I jos se čudi što niko
ne može da nas shvati,
da nas u stopu prati.
Baš kao i mene činjenica
da jedno takvo malo
bezobrazno,
nesavršeno stvorenje
volim više nego sve one
žene koje svih ovih godina
ljubiše mene.
Ova naša ljubav
se drugačije
nego ta njihova piše.

Rekao sam ljubav?

Oprosti, ne znam više

ni šta pišem.

P. S. Svakako je više od svega što napišem.