Svaka je žena nemoćna samo do trenutka dok joj se ne osuši lak na noktima. Možda ovo nije u potpunosti tačno i teško se odnosi baš na svaku ženu, ali na našu sugovornicu zasigurno može.
Kada želimo testirati vlastite granice, najčešće to činimo postavljanjem lako dostižnog izazova, pa „ako nas krene“ dižemo letvicu, sportskim rječnikom rečeno.
Jedna je žena odlučila da je jedan izazov malo, pa je pred sebe postavila 100 izazova koje je organizovao Furaj.ba magazin kroz projekat Bih Bucket List Challange. Tokom 3 mjeseca ispunila je 88 izazova i osvojila 2. mjesto. Marsija Telo, laboratorijska tehničarka zaposlena na Odjelu mikrobiologije u Univerzitetskom kliničkom centru Sarajevo, majka je dva sina. Anis ima 25, a Denin 10 godina. Sasvim dovoljno godina da shvate da je njihova majka vrlo posebna žena.
Mislim da je svojevrstan okidač da se upustim u „projekt“ ispunjavanja (u nekim slučajevima i suočavanja) svih stotinu izazova iz tog vodiča, bio u kombinaciji pandemije Covida i nekih privatnih situacija kroz koje sam prolazila. S obzirom na činjenicu da je Mikrobiologija nosila glavni teret testiranja Covida na svojim plećima za veći dio BiH, moje kolege i ja smo bili na izmaku snage, priča Mersija.
Kada se polovinom 2021. godine činilo da bi pandemija mogla prestati, počinje tražiti nešto što će je psihički i fizički podići, tražiti odmak od posla i Sarajeva.
Moj prvi izlet bio je 1. maja te godine. Otputovala sam u Trebinje, kaže Mersija i dodaje kako je upravo u tom gradu osjetila kako se njen život na čudesan način mijenja.
(Ne)uhvatljivi Veliki Movran
Počinje sa turističkim agencijama obilaziti različite destinacije po našoj zemlji, posjećivati gradove, tvrđave, znamenitosti. Postaje i zaljubljenik u naše planine i posvećuje se planinarenju. Diše i živi život punim plućima.
Kada sam 2023. čula za Bih Bucket list Challenge – Upoznaj BiH KROZ 100 IZAZOVA, zaista mi nije bio cilj takmičenje. Jednostavno, vidjela sam da sam dosta toga do tog perioda obišla i uradila i javila mi se želja da obiđem i mjesta na kojima nisam bila. Naša je zemlja puna čarobnih lokacija, za koje nisam ni sanjala da postoje, a neznatan je trud potreban da se do njih dođe. Mislim da je malo zemalja sa ovoliko prirodnih ljepota kao kod nas, pojašnjava.
Nisu svi izazovi bili laki, mnogi su bili fizički zahtjevni, neki ne baš lako dostupni, za suočiti se s nekima bila je potrebna istinska hrabrost, ali su svi bili lijepi, inspirativni i na određen način edukativni, bilo da se učilo o turističkim destinacijama domovine, bilo o sebi samoj.
Najteže je bilo uhvatiti Veliki Movran, to prirodno čudo od vodopada jer se pojavljuje tako rijetko. Cvrcka je čudesna, a Krajina doslovno ostavlja bez daha. Kad već spominjem Krajinu, svi znamo za Martin Brod, Štrbački buk, Bosansku Krupu, ali meni je posebna draž bio izazov br.64 – posjetiti Bobijaško oko, zbog kojeg sam maksuz morala otići.
Zaljubljena u vodu i planine
Mersiju za svako mjesto veže neka priča, neka uspomena, neka anegdota i, naravno, mnogo prekrasnih fotografija.
Kada je prošlo tih stotinu dana koliko je trajalo takmičenje u ispunjavanju stotinu izazova, ja sam nastavila obilaziti i raditi ono što nisam stigla. Jako sam željela ispuniti sve, kaže Mersija koju uvijek iznova oduševljava kombinacija vode i planina, pa se zaljubila u Ilomske vodopade i Mostarsku Bijelu,
Kao najljepši izazov izdvaja posjetu Ovčijem brodu, što je bilo i prilično komplicirano jer, kaže, „do njega niko ne ide“. Listu od 100 izazova završila je posjetom tvrđavi u Velikoj Kladuši, koja joj je bila najudaljenija.
Nisu svi izazovi značili „otići negdje“. Bilo je mnogo zanimljivih koji su se mogli uraditi u vlastitom gradu, čak i domu – poslati razglednicu, napraviti pitu, posjetiti bogomolju druge konfesije.
Bilo je tu i „ukusnih“ izazova, trebalo je pojesti ćevape, ali ne u svom gradu ili puračku ćasku u Puračiću, naravno.
Mersija je sve to uradila laganini, s osmijehom.
Kako pobijediti strah
No, dvije su stvari u ovoj inspirativnoj priči jako zanimljive i govore mnogo o hrabrosti, posvećenosti, neodustajanju, istrajnosti. Jedna bi se mogla opisati sa „šta zna želja šta je nemoguće“. Naime, Mersija ne posjeduje automobil i to je bila ozbiljna otežavajuća okolnost. Nije dala da je to zaustavi, pa je mnoge lokacije obilazila sa turističkim agencijama.
Druga govori o ženi sa početka ovog teksta, onoj koja je nemoćna samo dok joj se ne osuši lak na noktima. Mersija je ta žena. Žena koja je poletjela žirokopterom, spustila se ziplineom i ispenjala via feratu i to ne bilo koju, nego feratu Crvene stijene.
Ništa neobično, rekli biste.
A šta biste rekli ako biste znali da je sve to učinila žena koja se tada plašila visine?
Knjiga: Upoznaj Bosnu i Hercegovinu kroz 100 izazova
